220 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА И 120 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА ПРЊАВОРСКОГ АРХИМАНДРИТА МЕЛЕНТИЈА
На подручју које данас обухвата општина Прњавор али и Архијерејско намјесништво прњаворско у својим мало другачијим границама, крајем 19. вијека постојало је само неколико малих црквица које су биле подигнуте примитивно од дрвета, а многе такве брвнаре дуго времена нису биле ни освећене. Служило се на освећеном антиминсу. Из извора за 1882. и 1887. годину видимо да на овом простору који тада још увијек административно припада Митрополији дабробосанској постоји само неколико цркава брвнара и то у: Прњавору, Палачковцима, Шаринцима, Српској Мравици и Друговићима, који данас не припадају Намјесништву прњаворском. У каснијим изворима се наилази и на податак да је постојала црква брвнара на мјесту данашње цркве у Поточанима и још неким локацијама.
Године 1900. велика црквена област коју је обухватала Митрополија дабробосанска подијељена је на двије сразмјерно једнаке црквене области, Митрополију дабробосанску и Митрополију бањалучко-бихаћку. Цијело прњаворско подручје тада административно потпада под Митрополију бањалучко-бихаћку.
Градња првог храма током 19. вијека у самом прњаворском насељу повезана је са личношћу и пастирским радом свештеника Максима Опачића[1], потоњег архимандрита Мелентија.
Максим Опачић је служећи Богу на парохији у Палачковцима, у варошици Прњавор за потребе православних вјерника изградио скромну црквицу брвнару још 1829. године, назвавши је „Келија“ и у овој црквици држао Богослужења недјељом и великим празницима.
Максим Опачић рођен је 1801. године у Далмацији, а према подацима из Шематизма тачно мјесто рођења је Мокро Поље. Говорио је италијански и грчки језик, а Богословију је завршио у манастиру Крки. Рукоположен је за ђакона 4. августа, а за презвитера 6. августа 1825. године у Стапарима и постављен на парохију у село Палачковце као помоћни свештеник попу Сави Ивановићу.[2] За протосинђела је произведен у Мајевцу јула 1837. године, а чин архимандрита добио је 12. јула 1872. године у Сарајеву од митрополита Пајсија.[3]
Када је Максим започео градњу цркве брвнаре 1829. године, на Прњаворском брду се у то вријеме налазило неколико породичних кућа.[4] Од свих породица по угледу се издвајала породица Симеуновић, у чијој кући се чувао барјак прњаворских добровољаца који су били учесници поп Јовичине буне у Посавини.[5]
Црквица је била скромна грађевина од дрвета на каменом темељу, подигнута уз сагласност турских власти, а у то вријеме на овом простору постојало је само неколико мањих цркава брвнара.
Прњаворска брвнара – Келија, налазила се у близини данашњег Храма Светог Георгија, преко пута Светосавског дома. Келија у прво вријеме није имала никаквих спољашњих украса нити крста. У то вријеме звона су била забрањена, а вјерници су позивани на молитву дрвеним клепалом које је било постављено у порти испред саме брвнаре. Унутрашњост ове црквице била је веома скромно уређена. У њој су крштени готово сви становници прњаворске варошице у годинама између 1829. и 1888.
Подаци о првим годинама службовања Максима Опачића у прњаворској варошици налазе се у запису на једној богослужбеној књизи, као и на једном крсту који је сачуван из тог периода. На „Рукопису српско-словенске рецензије“, односно Србуљском рукописном служeбнику који је Максим Опачић поставио на Часну трпезу у црквици помиње се 1829. година. На Служебнику је стајао запис: „Сиа књига мња свештенојереја Максима ако се украде да се познаде писа новембра 28. года 1829.“
Овај Служебник се помиње у Првом Шематизму Православне српске Митрополије бањалучко-бихаћке за годину 1901, гдје се наводи да је писан прије 1651. године, односно прије подизања града Колашина. Књига је, колико се могло утврдити раније припадала Ивану Павићевићу, а потом Попу Сави, синовцу Теодосијевом из Обода. Служебник је био достављен ради потребе писања Шематизма и не зна се гдје се данас налази.[6] Поред овог Служебника прото Максим је на Часну трпезу поставио Јеванђеље, ручни крст[7] израђен у Венецији и велики позлаћени крст са украсним камењем који је купио од јеромонаха Исаије из манастира Дечани.[8] Тај велики крст, ручни венецијански крст и Јеванђеље су украдени 1861. године и након 7 година пронађени у манастиру Крка. На пријаву протиног сина Јакова Опачића ти предмети су заплијењени и похрањени у судски трезор у Книну.[9]
Прото Максим, тада већ архимандрит Мелентије, поднио је пријаву и бањалучком Мутешерифу јуна 1874. године. Њу су потписали архимандрит Мелентије, његов син јереј Јаков Опачић, јереј Лука Давидовић и јереј Симо Милановић, као и угледни грађани: Милош Антонић, Мићо Симеуновић и Мићо Поповић. Пријава је овјерена текстом који је гласио: „У суду и у мом присуству сви се ови христијани и архимандрит потписаше. Да су њихови потписи истинити свједочим мојим потписом и печатом.“[10]
На иконостасу мале цркве брвнаре налазили су се стари дрвени триптиси са иконама, а у пјевници се налазило и пет кожних богослужбених књига које су такође биле израђене у Венецији. Ове књиге су 1921. године завршиле у рукама директора Земаљске банке за Босну и Херцеговину, Александра Пољанића, који их је присвојио, а тим трагом их данас лоцирамо у неколико установа.[11]
Прњаворска брвнара је настојањима проте Максима и његовог сина проте Јакова 1867. године била преименована у Цркву Покрова Пресвете Богородице, а у овој цркви било је успостављено поштовање Свете Ангелине Бранковић[12] испред чије иконе су свакодневно прислуживани кандило и свијеће. Овај култ је у Прњавору највјероватније успоставио Хаџи Теодор Илић (1833–1915), каснији тешањски парох, који је код проте Максима учио школу и касније имао праксу богослужења. У овој прњаворској црквици је митрополит Сава Косановић 1884. године рукоположио за ђакона Васу Поповића родом из Мајевца код Дервенте, рођеног 1860. године у старој свештеничкој породици.[13] Црква брвнара је остала очувана у цијелости све до 1923. године када је порушена због дотрајалости.
Оставши удовац, прото Максим Опачић се замонашио добивши монашко име Мелентије. То је био први познати монах новијег времена на простору између манастира Осовице, Ступља и Детлака након рушења ових светиња.
Храм Светог Великомученика Георгија у Прњавору подизан је у времену од 1884. до 1887. године, а освећен је од стране митрополита дабробосанског Ђорђа Николајевића 18. септембра 1888. године.[14]
Храм је завршен 1887. године, а иконостас са иконама је урађен већ наредне године и био је готов пред освећење. О градњи храма Светог Георгија у Прњавору не постоји много података који су сачувани. Из Записника од 30. јануара 1885. године види се да су се у чланству Црквено-школске општине налазили: Михаило Трифковић, предсједник; Милош Антонић, потпредсједник; Божо Станковић, старатељ; те Јово Марковић, Митар Ђерић, Тешо Ковачевић и Ристо Миладиновић као одборници, а учитељ Александар Богосављевић као перовођа. Њихово чланство у Црквено-школској општини поклапа се са временом када је храм већ почео да се гради па се може претпоставити да су ово били људи који су се енергичније залагали за изградњу храма уз Лазара Трифковића и честите прњаворске свештенике, архимандрита Мелентија и проту Јакова Опачића, који су били и главни прегаоци у том послу. Браћа Трифковићи су градњу храма подупирали како физички и морално, тако и материјално. Био је то први зидани храм на подручју прњаворског краја и шире околине након вишевјековне турске окупације и пустошења ових крајева. У вријеме подизања новог зиданог храма, на овом подручју постојало је само неколико брвнара у веома лошем стању. Познато је да је градњу храма у Вијачанима 1889. године помогао и Фрањо Јосиф, али је до сада био непознат податак да је овај владар даривао и Храм Светог Георгија приликом његове градње. Новоизабрани одбор Црквено-школске општине са Михаилом Трифковићем као предсједником, потпредсједником Милошем Антонићем, старатељем Божо Станковићем, одборницима: Јовом Марковићем, Митром Ђерићем, Тешом Ковачевићем и Ристом Миладиновићем објавио је благодарност цару Фрањи Јосифу ради даривања прилога за градњу у којем стоји:
„Његово цес. Краљевско Величанство цар и краљ Фрањо Јосиф I, благоизволио је из превишње приватне благајне подарити за градњу нове српско-православне цркве у Прњавору 500 фор. а. вр. На превишњем дару слободна је изјавити своју највећу благодарност Српско-православна црквена општина.
Прњавор, 12. септембра 1886. године“
Ипак, највећи приложници били су браћа Лазар и Михаило Трифковић, трговци из Прњавора, синови Васе Трифковића, који су поред Опачића били и највећи прегаоци при градњи самог храма.
1801-1901
Поред заслуга за изградњу Храма Светог Георгија, архимандриту Мелентију припадају и велике заслуге за изградњу прве прњаворске школе. Вриједно је напоменути да је управо армимандрит Мелентије био и први прњаворски учитељ. Све до 1842. године, у Прњавору није постојала никаква јавна установа у којој би се српска дјеца могла подучавати. Прије 1842. године једино је прото Максим учио дјецу, али само из црквених књига. Први уџбеници су биле углавном само црквене књиге Часловац и Псалтир. Касније тек се учило и из Буквара. Учило се и лијепо писање и појање, али и рачунање. Касније се организовало учење по оближњим кућама, а настава се до изградње школе одвијала на неколико локација у кућама у близини данашњег Храма Светог Георгија. Те куће су се налазиле у улицама поред самог храма, данашњим улицама Раде Врањешевић и Хиландарској. Стална основна школа почиње да ради на врху црквеног раскршћа у кући Анте Ковачевића око 1854. године, а један од учитеља је био управо Анте који је по занимању био терзија[15].
Прва школска зграда у Прњавору сазидана је крајем августа 1895. године, а освећена 5. новембра 1895. године. Зграда Српске основне школе се налазила на мјесту данашњег парохијског дома пониже Храма Светог Георгија. Била је дугачка 16 а широка 12 метара, што је за то вријеме била величанствена грађевина у малој варошици Прњавору. И за то здање заслужан је архимандрит Мелентије Опачић, који је већ тада имао 94 године и који је приликом копања темеља за школу придарио још неколико дуката да би школа била мало већа. Тај његов гест је понукао и остале добротворе који су такође придарили још новца, те је првобитни грађевински план био убрзо измијењен, а школа добила много веће димензије. Нова школа је према записаним сјећањима красила варошицу својом љепотом, а цијелом дужином зида према улици било је исписано крупним словима СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОСНОВНА ШКОЛА. Испод тог натписа је ситнијим словима у кругу било написано: „Знање је свјетлост, знање је моћ – учите дјецо дан и ноћ“
Поред свих заслуга које су непроцјењиве за Српску цркву и народ прњаворског краја, мора се напоменути да је архимандрит имао и велике заслуге за подизање цркве у Српској Мравици, данас храма у селу Доњи Вијачани. На самом почетку изградње храма, а према грађевинском плану прњаворског Храма Светог Георгија, упокојио се свештеник Јеврем Стојановић. Након упокојења оца Јеврема, пароха мравичког, на чело грађевинског одбора архимандрит је препоручио свог унука Луку Опачића, кога су Мравичани изабрали за предсједника своје Црквене општине и под чијим предсједништвом и заузимањем је изграђен Храм Покрова Пресвете Богородице у врло кратком времену.
Архимандриту Мелентију је након одласка задњег грчког митрополита из БиХ аустроугарска власт понудила мјесто дабробосанског митрополита. Он је одбио ту понуду и захвалио се, јер није желио да се одваја од Прњавора и својих парохијана. Године 1898. године одликован је Витешким крстом, орденом Франца Јозефа. Тада је имао 97 година.
Високо образован за то вријеме и од народа веома поштован због свога монашког начина живота, од Прњаворчана је прозван „Стари господин“. Цијенили су га једнако и православни вјерници као и припадници других религија. Живио је строго монашки, а у дане Часног поста сваког јутра је правио велике метаније уз ријечи: „Се утро услиши глас мој Царју мој и Боже мој!“ Остало је записано да је у дубокој старости архимандрит Мелентије давао два крајцара дневно двојици дјечака да умјесто њега чине метаније [Милијашевић • 2018: 94].
Архимандрит Мелентије као свештенослужитељ у Прњавору, не рачунајући службовање на парохији у Палачковцима, провео је преко 70 година. Упокојио се у стотој години живота 7/20. децембра 1901. године, надживјевши оба своја сина свештеника, јереја Глигорија и протојереја Јакова (1844–1887).
Архимандрит Мелентије се упокојио само три године прије свог унука протојереја Луке Ј. Опачића (1865–1904), свештеника прњаворског.[16]
Извор: Бојан Милијашевић
Блог Историја Прњавора
____________________________________________________
[1] Према породичном предању, Опачићи су старином из околине Никшића, одакле су се склонили у страху од турске одмазде. Миграција српског становништва око Никшића је текла у два правца, једни су се запутили на сјевероисток те су се од њих развили Луњевице и Скерлићи, а други на сјеверозапад и од њих су се развили Билбије, Шевићи, Чубриловићи и Опачићи. Из села Опачићи у врху Гламочког поља, неки су се спустили у Далматинско Косово, у општине Плавно и Кистање. Максим Опачић је из Далмације у Босну дошао око 1825. године. Био је ожењен Маријом Вукмирицом из Книна. У браку Максима и Марије Вукмирице из Книна рођени су: Милка (удана за Перу Илића са којим је имала дјецу Јованку и Ристу, а Јованка је била удата за Стеву Остојића); Мара (удата за Мићу Симеуновића); Лекса (удата за Рацана Симеуновића); Глигорије – Глиго (ожењен Маријом Јовановић – Узун из Појезне са којом је имао сина Јову) и Јаков. И Глигорије и Јаков су били свештеници. Јаков је био ожењен Томком Алексић из Сарајева, са којом је имао ћерку Анку и сина Луку. Лука Опачић је био ожењен Милком Трифковић (1865–1944), ћерком Васе Трифковића. Лука и Милка су имали шесторо дјеце: Рајка (1888); Радојка (1890–1917) удата за Косту Богојевића; Даница (1892–1975) удата за Симу Спасојевића (1890–1941); Љубомир (1894–1991) који је био ожењен Славком Гашић (1906–1970) и са којом је имао двије ћерке, Јасну и Бранку; Рајко (1896–1982) ожењен Зором Батестин (1910–1993) са којом је имао двије ћерке, Мирјану и Оливеру; Зорицу (1899–1989) удату за Јакова Петковића (1889–1951) из Теслића.
[2] Саво Ивановић припада најстаријој познатој свештеничкој породици из прњаворског подручја у новије вријеме. Вјероватно су насељеници у Печенеговце старином из црногорских крајева. Саво Ивановић је запис о себи и попу Максиму оставио на једној икони у цркви брвнари у Палачковцима. Из тог периода су нарочито вриједни записи на иконама и књигама старе брвнаре.
[3] На неким документима архимандрит Мелентије се потписивао као „Архимандрит Храма Светих апостола Петра и Павла“, што се односило на храм у Палачковцима.
[4] Око 1830. године, када је Божо Ковачевић доселио на Прњаворско брдо, ту се већ налазило пет ушорених кућа, путем према Гложићу. То су биле породице Симеуна Симеуновића званог Црногорац, Миће Бајића и Павла Тодоровића на јужној страни и Симеуна Вујичића и Јокића на сјеверној страни. Ово су вјероватно биле старе избјегличке породице на манастирском прњавору.
[5] Вођа устаника са прњаворског подручја који су се одазвали попу Јовици био је појац цркве у Палачковцима, који је и погинуо приликом једног сукоба са Турцима у Укринском лугу. Нажалост, име није упамћено. Барјак прњаворских добровољаца који је чуван у кући Симеуна Симеуновића – Црногорца, његова унука Митра Трифковић уд. Тасовац поклонила је регенту Александру у Дервенти, за вријеме његовог пропутовања за Сарајево.
[6] Из Шематизма Митрополије Бањалучко-бихаћке за 1901. годину сазнајемо за двије књиге од велике историјске вриједности које је посједовала свештеничка породица Опачић из Прњавора. Наиме, ради се о већ поменутом „Србуљском рукописном служебнику“ на коме је постојало пет записа, међу којима један од њих говори о подизању града Колашина, а друга три нам показују у разна времена разне власнике књиге. Уредник Шематизма за ову књигу наводи да је „писана свакако прије подизања града Колашина, дакле прије године 1651. по Хришћанском рачунању.“ Друга књига је Лавовско Евангелије из 1690. године. Штампано је у Лавову у ставропигијској штампарији Успенске цркве, двадесет година прије њеног насилног унијаћења. Историја овог Еванђеља је уско спојена са историјом Лавовске Успенске цркве. За ову цркву се наводи да је „године 1583. претрпила нечувено насиље од арцбискупа Соликовског, који је уочи Божића са гомилама фанатичне католичке свјетине, напане, избаци напоље православни народ и свештеника, а цркву запечати. Три године касније прибјегне Лавовска Успенска црква под заштиту цариградског патријарха Јеремија, постаје његов ставропигијом 1586. и добије школски устав, али напослијетку године 1710. подлегне насилној унији.“
[7] На крсту је било урезано „Поп Максим Опачић 18 . . “, а крст је према неким информацијама однесен у сједиште Епархије бањалучке у ранијем периоду.
[8] Породично предање говори и о једном украшеном крсту који је прото Максим донио са Христовог гроба у Јерусалиму. Данас не можемо да утврдимо о којем се крсту заправо ради.
[9] Допис од 3. фебруара 1881. и 17. фебруара 1881. године.
[10] Судски поступак се тада водио против Јеротеја Ковачевића, архимандрита манастира Крке, јер је купио украдене предмете. Архимандрит Мелентије је код Покрајинског суда у Задру покренуо парницу за признање права власништва над предметима, али је због великих судских трошкова и бурних времена случај остао неријешен.
[11] Александар Пољанић (1884–1948) је цијели радни вијек провео у Земаљској банци. Био је један од највећих колекционара и сакупљача историјске грађе у Босни и Херцеговини. На крају Другог свјетског рата као сарадник окупатора суђен је и осуђен на затворску казну са присилним радом и на губитак грађанских права. Сва имовина је одузета а тиме и велика збирка, преко 3.000 примјерака књига и часописа, и стотине раритетних књига. По одслужењу казне одлази из Сарајева и умире 1948. у Трнави код Ђакова. Цјелокупна његова збирка је расподијељена у фондове библиотекарских и музејских установа у БиХ. Пољанићева збирка обухвата збирке ријетких књига и рукописа, нумизматичка и филателистичка збирка, збирка различитих докумената, збирка предмета, збирка летака, прогласа и плаката. Збирка је подијељена у осам установа: Национална и универзитетска библиотека у Сарајеву (Народна библиотека), Архив Босне и Херцеговине (Државни Архив БиХ), Архив града Сарајево (Хисторијски архив Сарајево), Хисторијски музеј Сарајево (Музеј народне револуције), Земаљски музеј Сарајево, Музеј града Сарајева, Оријентални институт Сарајево и Умјетничка галерија Сарајево.
[12] Преподобна мати Ангелина Бранковић (†30. јула 1520.) била је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, средњовјековног господара области Коњуха и Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурђа Бранковића. Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод за то је сигурно и њен тежак живот. Надживјела је мужа, оба сина и кћер Мару.
[13] Василије Поповић, митрополит Бањалучко-бихаћки од 1908. до 1938. године.
[14] Према љетопису који је вођен у Парохији прњаворској, још 1864. године је планирана градња новог зиданог храма, али је 23. јула 1864. године Прњавор задесио велики пожар па се од градње новог храма одустало.
[15] Терзија је кројач грађанске народне одјеће – народне ношње. Потиче од персијске ријечи „дерзи“ односно турске „терзи“ која значи кројач чоје. Мајстори терзијског заната су шили различите дијелове одјеће од материјала као што су чоја, сомот и атлас, а украшавали су одјећу свиленим гајтанима, кићанкама, шљокицама, срмом. Разлика између терзија и абаџија била је у материјалу, кроју и начину украшавања. Терзије су шиле углавном за градско становништво, док су абаџије шиле за сеоско.
[16] Битно је напоменути да се година рођења Максима Опачића у готово свим изворима различито наводи. У Источнику из 1901, наводи се да је Максим рођен у Далмацији у Мокром Пољу 1801. године. На спомен-плочи изнад гроба која је подигнута осамдесетих година 20. вијека за годину рођења наведена је 1798, а година смрти 1902. Са сигурношћу знамо да се архимандрит упокојио 7/20. децембра 1901. године. На истој спомен-плочи погрешно је написана и година рођења Луке Опачића који се родио 1865, а на плочи је наведена година 1864. На Лукином споменику поред ове плоче године су правилно написане.
Историја Прњавора 