У српској култури житија су вјерно преносила образац јеванђељског живота. Први јунаци српских житија, Симеон и Сава, показали су шта човјек може постићи у односу са Богом. Стога је Светосавље наше најсветије колективно искуство општења са Богом, и зато су сва потоња значајна житија и биографије у нашој писаној култури проносила управо дух Светосавља. У том светосавском озрачју цијели свој вијек провео је и Лазар Трифковић, добротвор Српске Цркве и просвјете, родољуб и први историограф прњаворског краја.
Лазар В. Трифковић (1852-1893)
Расвијетлити дјело Лазара Трифковића и објелоданити његове заслуге за српску просвјетну и националну мисао за мене је значило и упутити поруку да нам је Лазар више потребан данас, када се наш однос према вриједностима из прошлости преваспитава у духу савремености и када је важније него икад да вриједност и пуноћу живота сагледамо кроз однос према Богу и ближњима.
У дугој историји српског страдања Лазар Трифковић је препознао образац националног живота, за Небеску Србију, и у првом повољном историјском тренутку, у времену буђења националне свијести у 19. вијеку као стражар на светосавској стази у нашој малој варошици показао примјер племенитости, честитости и родољубља.
У свом кратком животу имао је једну страст – трговину, једну љубав – супругу Јокицу, једну мисију – просвјетно уздизање свог народа и једну жељу – ослобођење Српства.
У другој половини 19. вијека, није било простора настањеног Србима који није чуо за име Лазара Трифковића из Прњавора. Био је узор Србима и српској омладини, надахнут најчистијом искром љубави према српском роду и његовим највећим светињама: Цркви и школи.
Изузетно добро и вјешто се носио са проблемима и тешкоћама времена у коме је живио, успостављао је везе са црквеним великодостојницима, свештенством, многобројним трговцима и представницима Срба на свим странама.
Лазар је био човјек изразитог духа, представник грађанске интелигенције који је својим животом и дјелом свједочио да Црква, просвјета и култура имају исти задатак – да чувају успомену на све што је свето у српском роду.
Он није завршио високе школе у иностранству – основну школу је изучио у Прњавору што ће му бити и једино формално образовање, али је био човјек од највећег угледа и уживао је највеће поштовање. У заједници се истицао материјалним богатством, али прије свега својим врлинским животом, и као такав радо је био виђен гост на готово свим манифестацијама и свечаностима, међу свештенством, умјетницима, писцима, међу богатим и међу сиромашним слојевима. Сви су га поштовали подједнако. Као честити трговац, био је велики народни и црквени добротвор, те није било ниједне културне, националне и општекорисне акције у широј околини коју Лазар није финансијски помогао. Био је познат као човјек широке доброчинитељске руке, нарочито када је требало помагати сиромашне и невољне. Значајно је помагао и оне који су писали за народну просвјету, а нису могли сами штампати своја дјела. Финансијску подршку је сматрао својом родољубивом обавезом. Све што је стицао током живота: знање, богатство, углед и контакте, стављао је на располагање Српству, Цркви и сиромашнима. Као предсједник Српско-православне Црквено-школске општине био је главни добротвор Српске школе и заслужан за њен опстанак у најтежим временима, а у исто вријеме и кључна личност при градњи Храма Светог Георгија у Прњавору.
Постоје многе ствари које су у вријеме Лазаревог живота биле непознате широј српској јавности, осим можда уском кругу његових најближих пријатеља, а које су изашле на видјело тек након његове преране смрти. Убрзо након упокојења, као што то код Срба бива са свима који се преселе у вјечност, Лазар и његова дјела су заборављени.
Гробно мјесто Лазара Трифковића
Лазар је био једина за сада позната особа из наше вароши која је свједочила свијету истину о мрачним приликама свога времена у Босни у прњаворском крају. Као сарадник новосадске Заставе прикупљао је извјештаје о страдању српског народа на простору између планина Вучјака, Љубића и Мотајице па све до ријеке Саве на сјеверу, и тако оставио пребогату грађу о злодјелима Турака и локалних потурчењака над православним Србима и другим хришћанима у времену 1875–1878. године.
Ове године се навршава тачно 129 година од његовог упокојења, а вријеме је учинило да данашњи Прњавор не памти ни Лазара ни друге великане из наше прошлости. Тим људима се генерације које су долазиле нису достојно одужиле.
Данас, у колективном памћењу народа прњаворског краја немамо никакву успомену на Лазара, иако је још увијек у Прњавору позната тзв. Лазина вода, коју многи поистовјећују са другим извором у Борику – Добра вода. Мало је оних који знају да је овај назив тог некадашњег, а данас затрпаног извора, веза са Лазаром Трифковићем.
Гробно мјесто Лазара Трифковића
Мудри и честити људи су одувијек знали да је њихово само оно што Бога ради дарују другоме. Лазар Трифковић једна је од таквих личности. Лазар је припадао оној генерацији племенитих српских трговаца који су и свој таленат за трговину и своје часно стечено богатство сматрали Божјом позајмицом. Лазара ћемо најбоље препознати у ријечима владике Николаја, који је сјећајући се таквих старих честитих трговаца писао да су то били људи иза којих су остала „дјела њихова, задужбине њихове, примјери њихови и име њихово“. О њима је још написао да су се као шегрти мучили много више него тадашњи шегрти. Да су као калфе они били дужни устајати кад и калуђери устају на полуноћницу и да су радили и уз свијећу или лампу. Да су као газде улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они, пише владика, да глас о поштењу једног трговца вриједи више од голе памети и вјештине. Када су нешто продавали на метар, попуштали су неколико центиметара више, а када су опет мјерили на вагу, додавали су по неколико грама за срећу и берићет.
Међу трговцима је важило правило: „Или поштено богат постати или без богатства поштен остати“. У сваком случају човјек у трговцу цијенио се више од трговца, а карактер трговца више од богатства његовог. Управо неке од таквих трговаца имала је и стара прњаворска варош.
Израђујући књигу о Лазару Трифковићу, држао сам да ћу извршити једну свету дужност ако од заборава спасем барем једног заборављеног родољуба, истинског хришћанина и Божијег угодника.
Вјечно сјећање и слава великом српском родољубу – Србину Босанцу Лазару Трифковићу.
Извор: Бојан Милијашевић, Лазар Трифковић: Добротвор српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф, ИЦ Искон, Прњавор 2021.
Лазар Трифковић: Добротвор српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф
У бањалучком Дому омладине организована је смотра стваралаштва ученика осам бањалучких средњих школа о теми „Kултура сјећања и памћења“ на којој је припремљен програм о страдању српског народа у Другом свјетском рату.
Смотра је организована у организацији Републичког педагошког завода, уз подршку ресорног министарства и Kабинета предсједника Републике Српске, у сарадњи са осам бањалучкх средњих школа. Директор Републичког педагошког завода Предраг Дамјановић рекао је новинарима да се ових дана обиљежава страдање у Јасеновцу, али да је чињеница да је српски народ страдао и у многом другим мјестима, као што су Пребиловци, Јадовно, Брод на Дрини и у Србији – Kрагујевац, Kраљево, Сајмиште. Он је рекао да је обавеза Републичког педагошког завода да помогне ученицима основних и средњих школа да ове дане посвете људима који су дали свој живот за слободу коју је српски народ уживао претходних година. „Та слобода која је стечена у Другом свјетском рату допринијела је да створимо Републику Српску„, рекао је Дамјановић, подсјетивши да је смотра одржана и у Требињу и Бијељини, те да се организује у свим регијама Републике Српске. „Ово је свакако резултат рада који смо ми радили претходних година, гдје је више од 120 наставника прошло обуку у Израелу у Јад Вашему, гдје су изучили методологију рада и изучавања страдања српског народа и то преносимо на наше ученике и сигуран сам да ће се ово наставити„, рекао је Дамјановић.
У оквиру смотре постављена је изложба „Дјеца у логорима смрти Незавине Државе Хрватске“ чији је аутор професор православне вјеронауке у Електротехничкој школи „Никола Тесла“ Бојан Милијашевић.
Милијашевић је истакао да је кроз фотографије хронолошки приказанано страдање дјеце од офанзиве на Kозару до депортације становништва Kозаре, јасеновачких логора и спасавања дјеце из логора и смјештања у домове, односно прихватилишта. Он је навео да званични подаци говоре да је у Независној Држави Хрватској страдало најмање 74.762 дјеце млађе од 14 година, међу којима је у сабирним, концентрационим и дјечијим логорима уморено 23.504 дјеце од којих су само јасеновачка стратишта прогутала 19.432 дјечија живота. „На јасеновачким стратиштима је страдало 11.888 српске дјеце, 5.469 ромске и 1.911 јеврејске дјеце. Страдало је и 132 дјеце из редова хрватског и 17 дјеце из редова муслиманског народа„, рекао је Милијашевић.
Професор српског језика и књижевности у Средњошколском центру „Гемит Апеирон“ Тања Анчић Милијашевић рекла је да ђаци ове школе од 2015. године активно учествују у обиљежавању дана сјећања на жртве Јасеновца и на све невино пострадале српске жртве у Другом свјетском рату у НДХ-а. Она је истакла да су овој школи Дане сјећања обиљежили 28. априла, када су се присјетили свих невино страдалих Срба и одали поштовање и указали љубав и заједничку вјерност према умрлима. „Том приликом смо припремили и један документарни филм под називом `Из смрти у живот` којим смо жељели поручити свима да са вјером у васкрслог Господа и с вјером и надом у човјека који има невјероватне могућности да док живи да воли и прашта, свијет може постати боље мјесто за живот„, рекла је Анчићева. (СРНА)
135 година од упокојења Јакова М. Опачића, свештеника прњаворског
Јаков Опачић, свештеник прњаворски, био је син проте Максима Опачића (архимандрита Мелентија) који је на Парохији прњаворској служио Богу преко 70 година. Јаков Опачић, одликовани херој ослободилачких ратова, био је веома цијењен и као борац и као свештеник, како у рату тако и у миру. Упокојио се о Васкрсу 1887. године у Прњавору на тугу и жалост цијелог Српства и преселио се у вјечни живот радости и блаженства.
На дан највећег хришћанског Празника, овим скромним записима, сјећамо се проте Јакова Опачића, заборављеног родољуба и Божијег угодника.
Јаков Опачић рођен је у Прњавору 21. марта 1844. године. Био је ђак Бањалучке богословије архимандрита Василија Васе Пелагића, која је радила од 1866. до 1876. године. Рукоположен је за ђакона 4. октобра 1870. године у Градишци од митрополита Дионисија, а за свештеника 12. јула 1872. године у Сарајеву од митрополита Пајсија, када је и јеромонах Мелентије добио чин архимандрита.
За протопрезвитера је произведен 30. септембра 1879. године у Бањој Луци од стране митрополита Антима. Декретом бр. 76, од 20. јануара 1883. одликован је од стране митрополита Саве Косановића протопрезвитерским напрсним крстом. Тада је имао свега 39 година.
Љубав према Цркви, Отаџбини и српству наслиједио је од свог оца, проте Максима. Народно сјећање говори да је у прњаворској варошици прото Јаков био поштован у народу колико и тадашњи митрополит. Био је човјек из народа, свештеник кога је сиромашни српски пук волио и поштовао, а богаташи презирали. Презир који су богати слојеви исказивали према проти Јакову много пута је резултирао пријавама митрополиту против проте Јакова, а против њега су покретани и грађански спорови које је лично митрополит морао рјешавати.
Почетком српско-турског рата 1876. године прото Јаков је са Стојком Симићем, Благојем Бјегојевићем који је носио надимак Гарибалди и још неким Прњаворчанима отишао као добровољац у рат у Србију.
Јаков М. Опачић (Copyright Б. Милијашевић)
Први српско-турски рат 1876–1877, у народу познат и као Јаворски рат, водио се између Османског царства и Кнежевине Србије након устанка у Херцеговини који је избио 1875. године. Српска војска није била успјешна у окршају са Турском током овог рата. Послије првих сукоба са турском војском претрпјела је поразе на Јужној Морави, код Ђуниса и Делиграда. Са Црном Гором није била развијена ратна стратегија. Први српско-турски рат завршен је миром који је потписан у Цариграду 28. фебруара 1877. године. Србија је задржала све своје територије које је имала прије рата.
Када је прото Јаков са осталим добровољцима прешао у Србију, ставио се на располагање и наредбом министра војног бр. 2828, постављен је за свештеника 4. Добровољачког батаљона у Дринској дивизији, гдје је вршио и свештеничке и војне дужности. Како се наводи у извјештају Саборској комисији бр.1312 од 4. јула 1878. године, прото Јаков је у Дринској дивизији вршио јутарња и вечерња Богослужења, обављао молитве за болесне и рањене, исповиједао осуђене на смрт, испод заставе заклињао новопридошле војнике и вршио опијела погинулим војницима. Прото Јаков је много труда улагао у разговоре и исповиједање војника, који су у тешким тренуцима „падали у очајање и клели и себе и своје родитеље“, како наводи прото, а он их је охрабривао и говорио „да ће све ове невоље за час проћи“.
У вријеме борби прото Јаков је стално био у првим редовима и испред батаљона са пушком у руци, а вршио је током борби и команду над лијевим крилом батаљона. Са једном четом је прото Јаков вршио извиђања у Босни, на удаљености и по шест сати хода од главног логора. Током ноћи је вршио и дужност патролирања и обиласка војника на стражарским мјестима као и контролисања мртвих стража. За вријеме одсуства команданта батаљона у периоду без борби, вршио је дужност замјеника команданта батаљона. Једне прилике водио је батаљон усиљеним маршом од Дрине до Алексинца. Војне и свештеничке дужности је обављао до 23. фебруара 1877. године.
По наредби министра војног у акту бр. 2877, прото Јаков је са осталим добровољцима а по објави главног команданта, разријешен дужности и отпуштен у Алексинцу 27. фебруара 1877. године. Сљедећи дан је Први српско-турски рат завршен миром који је потписан у Цариграду 28. фебруара 1877. године.
Други српско-турски рат крајем исте године у проти Јакову поново изазива јака национална осјећања и жељу за ослобођењем српства. Недуго наког почетка рата, прота се поново налази у борбеном строју.
По наредби војних власти а преко Начелштва среза Колубарског, бр. 225 од 1878. године, Јаков Опачић је одређен за војног свештеника устаника Јаворске армије у штаб код архимандрита Нићифора Дучића у Увац. Прото Јаков остаје у Јаворској армији до самог краја овог кратког али тешког рата, када бива рањен у лијеву ногу и због велике ране отпуштен 1. фебруара 1878. године, четири дана прије званичног завршетка овог рата. Лијечио се и ране видао у манастиру Боговађа током 1878. године, а из овог манастира је слао извјештаје о својим активностима током Првог и Другог српско-турског рата. Један такав извјештај написао је 13. јула 1878. године гдје се потписао као Јаков Опачић, свештеник из Босне, варошице Прњавора.
Српско-бугарски рат је био рат који је 14/2. новембра 1885. године Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса. Сматрајући да је то пореметило равнотежу на Балкану, краљ Милан је вршио притисак на бугарску дипломатију, а када му то није уродило плодом одлучио је да цијелу ствар ријеши ратом. Међутим, боље наоружана и уз то боље мотивисана бугарска војска извојевала је побједу на Сливници, да би убрзо потом пребацила рат на територију Србије, што је довело до пада Пирота и повлачења српске војске све до Ниша. Неочекивани успјеси бугарске војске приморали су велике силе, у првом реду Аустроугарску, да се укључе у посредовање око потписивања примирја. Мир у Букурешту је закључен 3. марта 1886. године. Рат је донио знатне губитке и једној и другој страни, али није утицао на територијалне промјене.
Рат између Србије и Бугарске из новембра 1885. године поново је изазвао онај патриотизам у проти Јакову, те он поново са добровољцима из Босне одлази у Србију да се бори за ослобођење српства. Послије краткотрајног рата, вратио се у Прњавор са новим одликовањем. Прото Јаков Опачић је био одликован: Сребрном колајном за храброст 1876; Споменицом рата 1876-1878. и Медаљом за ревносну службу 1885-1886.
Вриједни подаци које такође налазимо у периодици у једној објави од 13. новембра 1883. године, а коју потписује Јаков Опачић, везани су и за прва звона на нашим светињама. Према овој објави видимо да је већина звона нашег краја вјероватно израђивана у радионици „Ђорђе Бота и синови“ у Вршцу, а да је прото Јаков био главни посредник у набављању звона. Објава гласи:
„Дочим сам на више цркви, звона код господина Ђорђа Боте синова, звоноливаца у Вршцу наручивао. Та звона су увијек на највеће задовољство опћинама израђена и хармонично сложена била. То се овим од потписатог у име опћина реченој господи – синовима Ђорђа Боте, најтоплија захвалност и признање изјављује. У Прњавору, 13. новембра 1883.“
Из овога се може закључити да су и звона са звоника поред прњаворске брвнаре, а касније пренесена на нови храм, а потом однесена од окупатора, највјероватније била из исте звоноливнице. Та звона је по предању због заслуга проте Јакова, лично даривао краљ Милан Обреновић вјероватно 1882. године. У вријеме Првог свјетског рата, готово сва звона која су се налазила на звоницима српских храмова у широј околини, била су опљачкана од стране аустроугарског окупатора.
Године 1887. прото Јаков се нагло разболио и болујући свега три дана, на Велику Суботу се упокојио у својој 43. години живота. Његов отац Максим, тада архимандрит Мелентије, још увијек је био активан у служби, а сљедеће 1888. године приликом освећења прњаворске нове цркве, за помоћног свештеника архимандриту Мелентију постављен је његов унук Лука, син проте Јакова.
Нека му је вјечан спомен и лака босанска српска земља!
Извори : 1. Бојан Милијашевић, Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости, Прњавор, 2018. 2. Бојан Милијашевић, Лазар Трифковић: Добротвор Српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф, Прњавор, 2021.
Цвјетко Поповић рођен је у породици која се често селила због очевог учитељског позива. Школовао се у Бањалуци и Сарајеву (у учитељској школи), гдЈе је већ био члан напредних омладинских организација, због чега је и хапшен. Један је од најмлађих учесника Сарајевског атентата, због чега је осуђен на тринаест година тешке тамнице. Послије тамновања у Зеници и Мелерсдорфу код Беча, једино су он и Васо Чубриловић дочекали крај Великог рата. Остали атентатори нису преживели затворско мучење. У јагодинској Учитељској школи учио је своје ђаке родољубљу. У пензију је отишао као управник Етнографског музеја у Сарајеву. У издању „Просвете” 1969. године објављује књигу Сарајевски Видовдан 1914. У књизи свједочи да је готово одмах по ступању у сарајевску учитељску школу (1911) постао члан тајног ђачког удружења Срба радикала које је највише дискутовало о просветној и културној заосталости народа и тешком положају српског сељака.
Након Другог свјетског рата, од 1946. године биће запослен као етнолог и кустос у Земаљском музеју у Сарајеву, све до пензионисања 1962. Цвјетков животни круг се завршио тамо гдје се он у младости прочуо – умро је у Сарајеву 1980. године.
Фото: Цвјетко Поповић показује гдје је пала бомба, 1960.
Породица
Учитељ Ђуро Поповић и његова друга супруга Анка, дјевојачки Оклобџија, родом из Нове Градишке, стекоше тројицу синова: Милована (1909), Богдана (1910) и Милоша (1911), те ћерку Филису (1915). Мјеста њиховог рођења предодредило је Ђурино службовање, па најстарији син би рођен у Бањалуци, а друга двојица у Приједору. Имао је Ђуро и сина Цвјетка, рођеног 1896. у Прњавору у његовом првом браку са Јеленом и кћерку Љубицу (+1916)
Љубица Поповић, сестра Цвјетка Поповића
Цвјетко Поповић (Прњавор, 13. марта 1896 — Сарајево, 9. јун 1980) био је српски учитељ, професор, кустос, младобосанац и један од учесника Сарајевског атентата на надвојводу Франца Фердинанда, извршеног на Видовдан 1914. године. У младости сарајевски атентатор, један од седморице завјереника младобосанаца који су крај Миљацке на Видовдан 1914. чекали Франца Фердинанда. У зрелим годинама професор и директор школа за образовање учитеља, потом и музејски кустос. У раној младости, Цвјетко је знао свој пут. Има податак у биографији ученика бањалучке и сарајевске учитељске школе да је он, кад је почео балкански рат, у младалачком заносу хтио да побјегне у Србију. Тај занос још више га је обузео с прољећа 1914, као члана Младе Босне. Мада је у вријеме атентата имао свега 18 година, био је један од оних који су се завјерили да на Видовдан убију аустроугарског престолонасљедника. Мајског дана 1914. ђак Цветко Поповић сусреће ђака Васу Чубриловића који „наведе разговор на велике војне маневре” и учешће престолонасљедника Фердинанда, који ће руководити маневрима. Тада постаје завјереник, од учитеља Данила Илића, који руководи акцијом, добија бомбу, револвер и упутства како се бомба активира, пуца из револвера. Васа ће стајати код Дјевојачке школе, Цвјетко изнад њега на углу преко пута Ћумурија ћуприје. „Није ми било мило кад је Видовдан, после краћих љетњих киша, освануо потпуно ведар. Да бих што непримјетније могао да носим бомбу и револвер, био сам ријешио да огрнем пелерину. Али човјек у пелерини на топлом јунском сунцу за вријеме доласка престолонасљедника може у очима полиције и детектива бити сумњив. Међутим, другог излаза нисам могао наћи. Забацим пелерину на леђа и пођем на кеј. Успут одврнем бомбу и затварач бацим преко плота у некакав коров на углу Аџемовића и Логавине улице. Бомбу ставим у десни џеп капута, а откочени револвер у лијеви. Што сам се више приближавао кеју био сам све више узбуђен”, сјећао се касније.
2-XI-1914
„У заказани час, на одређеном му мјесту Цвјетко Поповић је био с откоченим револвером и бомбом. Пошто је Гаврило Принцип с два хица из свога револвера оборио Фердинанда и његову жену, Поповић је успио да побјегне из Сарајева и стигне до Земуна, гдје је ухапшен и осуђен на 13 година тамнице коју издржава у хладној и мрачној ћелији земунског казамата”, пише у књизи о ужичким професорима Слободан Радовић, додајући да је Цветко заједно са Чубриловићем ослобођен 1918. године. Након Другог свјетског рата, од 1946. године биће запослен као етнолог и кустос у Земаљском музеју у Сарајеву, све до пензионисања 1962. Цвјетков животни круг се завршио тамо гдје се он у младости прочуо – умро је у Сарајеву 1980. године. Други преживјели сарајевски атентатор Васа Чубриловић, чувен и као послијератни професор и декан београдског Филозофског факултета, поживио је у Београду још једну деценију.
Књига Лазар Трифковић: добротвор Српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф аутора Бојана Милијашевића објављена је у издању Истраживачког центра „Искон“ из Бања Луке.
Ова књига говори о културном и вјерском животу Срба у Прњавору у другој половини 19. вијека као и о тежњама за ослобођење Српства у вријеме Босанскохерцеговачког устанка. Поред кратке историје прњаворске Парохије, приказује се и грађански живот, задужбинарство и прегалаштво на пољу просвјете и културе старог Прњавора.
Књига се бави и просвјетним животом и Српском школом, те у њој по први пут излазе подаци о почетку рада просвјете у Прњавору као и спискови свих учитеља Српске школе од 1843. године до почетка Првог свјетског рата. У књизи је описан рад Црквено-школских одбора и њихово залагање за просвјету као и за изградњу Храма Светог Георгија.
У Истраживачком центру „Искон“ истичу да аутор пишући о дјелима Лазара Трифковића објелодањује његове заслуге за српску просвјетну и националну мисао, истовремено упућује поруку „да нам је Лазар више потребан данас, када се наш однос према вриједностима из прошлости преваспитава у духу савремености и када је важније него икад да вриједност и пуноћу живота сагледамо кроз однос према Богу и ближњима“.
Говорећи о књизи, аутор Бојан Милијашевић наводи да је „у дугој историји српског страдања Лазар Трифковић препознао образац националног живота, за Небеску Србију, и у првом повољном историјском тренутку, у времену буђења националне свијести у 19. вијеку као стражар на светосавској стази у прњаворској малој варошици показао примјер племенитости, честитости и великог родољубља“.
У другој половини 19. вијека, како истиче аутор, није било простора настањеног Србима који није чуо за име Лазара Трифковића из Прњавора. Био је узор Србима и српској омладини, надахнут најчистијом искром љубави према српском роду и његовим највећим светињама: Цркви и школи.
„Лазар је био човјек изразитог духа, представник грађанске интелигенције који је својим животом и дјелом свједочио да Црква, просвјета и култура имају исти задатак – да чувају успомену на све што је свето у српском роду. Као честити трговац, био је велики народни и црквени добротвор, те није било ниједне културне, националне и општекорисне акције у широј околини коју Лазар није финансијски помогао. Био је познат као човјек широке доброчинитељске руке, нарочито када је требало помагати сиромашне и невољне. Значајно је помагао и оне који суписали за народну просвјету, а нису могли сами штампати своја дјела.Финансијску подршку је сматрао својом родољубивом обавезом. Све што је стицао током живота: знање, богатство, углед и контакте, стављао је на располагање Српству, Цркви и сиромашнима. Као предсједник Српско-православне Црквено-школске општине био је главни добротвор Српске школе и заслужан за њен опстанак у најтежим временима, а у исто вријеме и кључна личност при градњи Храма Светог Георгија у Прњавору.“
Ова књига се бави и улогом Лазара Трифковића као историографа у периоду од 1875. до 1878. године, када је незадовољство српских сељака прерасло у устанак и оружану побуну. То је био један од значајних догађаја који стоји у тијесној вези са неизбјежним и коначним издисајем отоманске империје на европском тлу и прерасподјелом сфера утицаја тадашњих европских сила. Босанско-херцеговачким устанком бавило се мноштво аутора, што је довело до настанка поприличне литературе, али неједнаке вриједности и обима. Када је ријеч о дешавањима у Прњавору и његовој околини у том времену, тиме се није бавио готово нико и право је богатство за историографију пронаћи било какве записе из тога времена. Лазар је био једина за сада позната особа из наше вароши која је свједочила свијету истину о мрачним приликама свога времена у Босни у прњаворском крају. Као сарадник неколико значајних листова, прикупљао је и слао извјештаје о страдању српског народа на простору између планина Вучјака, Љубића и Мотајице па све до ријеке Саве на сјеверу, и тако оставио пребогату грађу о злодјелима Турака и локалних потурчењака над православним Србима и другим хришћанима у времену 1875–1878. године.
Ове године се навршава тачно 128 година од његовог упокојења, а вријеме је учинило да данашњи Прњавор не памти ни Лазара ни друге великане из наше прошлости. Тим људима се генерације које су долазиле нису достојно одужиле.
Аутор такође наводи да је Лазар Трифковић припадао оној генерацији племенитих српских трговаца који су и свој таленат за трговину и своје часно стечено богатство сматрали Божјом позајмицом, те да ћемо Лазара најбоље препознати у ријечима владике Николаја, који је сјећајући се таквих старих честитих трговаца писао да су то били људи иза којих су остала „дјела њихова, задужбине њихове, примјери њихови и име њихово“.
Све што је у овој књизи написано о Лазаревом животу и раду, резултат је дугогодишњих истраживања периодике и архивске грађе. Многи трагови из прошлости аутору су се откривали на чудесан начин.
Рецензент књиге Небојша Мићић нагласио је да нам изнова и ова књига показује шта један појединац може учинити за заједницу – један који насеље издиже у статус варошице и проноси њено име гдје год Срби живе, и други који вијек и по након тога приноси и чува свијећу споменицу на изузетног Лазара Трифковића, и попут главног јунака у филму „Носталгија“ Андреја Тарковског својим капутом чува пламен од вјетра који би да је угаси. Са овом књигом, истиче се у рецензији, Лазар бива оживљен да свједочи попут оног библијског из Витиније, и обојен руком иконописца позван да својим свијетлим примјером покаже пут и истину у искушењима новог вијека.
Финансирање овог пројекта помогли су Министарство културе и информисања Републике Србије, Секретаријат за вјере Владе Републике Српске и Општина Прњавор.
220 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА И 120 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА ПРЊАВОРСКОГ АРХИМАНДРИТА МЕЛЕНТИЈА
На подручју које данас обухвата општина Прњавор али и Архијерејско намјесништво прњаворско у својим мало другачијим границама, крајем 19. вијека постојало је само неколико малих црквица које су биле подигнуте примитивно од дрвета, а многе такве брвнаре дуго времена нису биле ни освећене. Служило се на освећеном антиминсу. Из извора за 1882. и 1887. годину видимо да на овом простору који тада још увијек административно припада Митрополији дабробосанској постоји само неколико цркава брвнара и то у: Прњавору, Палачковцима, Шаринцима, Српској Мравици и Друговићима, који данас не припадају Намјесништву прњаворском. У каснијим изворима се наилази и на податак да је постојала црква брвнара на мјесту данашње цркве у Поточанима и још неким локацијама.
Године 1900. велика црквена област коју је обухватала Митрополија дабробосанска подијељена је на двије сразмјерно једнаке црквене области, Митрополију дабробосанску и Митрополију бањалучко-бихаћку. Цијело прњаворско подручје тада административно потпада под Митрополију бањалучко-бихаћку.
Градња првог храма током 19. вијека у самом прњаворском насељу повезана је са личношћу и пастирским радом свештеника Максима Опачића[1], потоњег архимандрита Мелентија.
Максим Опачић је служећи Богу на парохији у Палачковцима, у варошици Прњавор за потребе православних вјерника изградио скромну црквицу брвнару још 1829. године, назвавши је „Келија“ и у овој црквици држао Богослужења недјељом и великим празницима.
Максим Опачић рођен је 1801. године у Далмацији, а према подацима из Шематизма тачно мјесто рођења је Мокро Поље. Говорио је италијански и грчки језик, а Богословију је завршио у манастиру Крки. Рукоположен је за ђакона 4. августа, а за презвитера 6. августа 1825. године у Стапарима и постављен на парохију у село Палачковце као помоћни свештеник попу Сави Ивановићу.[2] За протосинђела је произведен у Мајевцу јула 1837. године, а чин архимандрита добио је 12. јула 1872. године у Сарајеву од митрополита Пајсија.[3]
Када је Максим започео градњу цркве брвнаре 1829. године, на Прњаворском брду се у то вријеме налазило неколико породичних кућа.[4] Од свих породица по угледу се издвајала породица Симеуновић, у чијој кући се чувао барјак прњаворских добровољаца који су били учесници поп Јовичине буне у Посавини.[5]
Црквица је била скромна грађевина од дрвета на каменом темељу, подигнута уз сагласност турских власти, а у то вријеме на овом простору постојало је само неколико мањих цркава брвнара.
Прњаворска брвнара – Келија, налазила се у близини данашњег Храма Светог Георгија, преко пута Светосавског дома. Келија у прво вријеме није имала никаквих спољашњих украса нити крста. У то вријеме звона су била забрањена, а вјерници су позивани на молитву дрвеним клепалом које је било постављено у порти испред саме брвнаре. Унутрашњост ове црквице била је веома скромно уређена. У њој су крштени готово сви становници прњаворске варошице у годинама између 1829. и 1888.
Подаци о првим годинама службовања Максима Опачића у прњаворској варошици налазе се у запису на једној богослужбеној књизи, као и на једном крсту који је сачуван из тог периода. На „Рукопису српско-словенске рецензије“, односно Србуљском рукописном служeбнику који је Максим Опачић поставио на Часну трпезу у црквици помиње се 1829. година. На Служебнику је стајао запис: „Сиа књига мња свештенојереја Максима ако се украде да се познаде писа новембра 28. года 1829.“
Овај Служебник се помиње у Првом Шематизму Православне српске Митрополије бањалучко-бихаћке за годину 1901, гдје се наводи да је писан прије 1651. године, односно прије подизања града Колашина. Књига је, колико се могло утврдити раније припадала Ивану Павићевићу, а потом Попу Сави, синовцу Теодосијевом из Обода. Служебник је био достављен ради потребе писања Шематизма и не зна се гдје се данас налази.[6] Поред овог Служебника прото Максим је на Часну трпезу поставио Јеванђеље, ручни крст[7] израђен у Венецији и велики позлаћени крст са украсним камењем који је купио од јеромонаха Исаије из манастира Дечани.[8] Тај велики крст, ручни венецијански крст и Јеванђеље су украдени 1861. године и након 7 година пронађени у манастиру Крка. На пријаву протиног сина Јакова Опачића ти предмети су заплијењени и похрањени у судски трезор у Книну.[9]
Прото Максим, тада већ архимандрит Мелентије, поднио је пријаву и бањалучком Мутешерифу јуна 1874. године. Њу су потписали архимандрит Мелентије, његов син јереј Јаков Опачић, јереј Лука Давидовић и јереј Симо Милановић, као и угледни грађани: Милош Антонић, Мићо Симеуновић и Мићо Поповић. Пријава је овјерена текстом који је гласио: „У суду и у мом присуству сви се ови христијани и архимандрит потписаше. Да су њихови потписи истинити свједочим мојим потписом и печатом.“[10]
Храм Светог Ђорђа 1884-1887
На иконостасу мале цркве брвнаре налазили су се стари дрвени триптиси са иконама, а у пјевници се налазило и пет кожних богослужбених књига које су такође биле израђене у Венецији. Ове књиге су 1921. године завршиле у рукама директора Земаљске банке за Босну и Херцеговину, Александра Пољанића, који их је присвојио, а тим трагом их данас лоцирамо у неколико установа.[11]
Прњаворска брвнара је настојањима проте Максима и његовог сина проте Јакова 1867. године била преименована у Цркву Покрова Пресвете Богородице, а у овој цркви било је успостављено поштовање Свете Ангелине Бранковић[12] испред чије иконе су свакодневно прислуживани кандило и свијеће. Овај култ је у Прњавору највјероватније успоставио Хаџи Теодор Илић (1833–1915), каснији тешањски парох, који је код проте Максима учио школу и касније имао праксу богослужења. У овој прњаворској црквици је митрополит Сава Косановић 1884. године рукоположио за ђакона Васу Поповића родом из Мајевца код Дервенте, рођеног 1860. године у старој свештеничкој породици.[13] Црква брвнара је остала очувана у цијелости све до 1923. године када је порушена због дотрајалости.
Оставши удовац, прото Максим Опачић се замонашио добивши монашко име Мелентије. То је био први познати монах новијег времена на простору између манастира Осовице, Ступља и Детлака након рушења ових светиња.
Храм Светог Великомученика Георгија у Прњавору подизан је у времену од 1884. до 1887. године, а освећен је од стране митрополита дабробосанског Ђорђа Николајевића 18. септембра 1888. године.[14]
Храм је завршен 1887. године, а иконостас са иконама је урађен већ наредне године и био је готов пред освећење. О градњи храма Светог Георгија у Прњавору не постоји много података који су сачувани. Из Записника од 30. јануара 1885. године види се да су се у чланству Црквено-школске општине налазили: Михаило Трифковић, предсједник; Милош Антонић, потпредсједник; Божо Станковић, старатељ; те Јово Марковић, Митар Ђерић, Тешо Ковачевић и Ристо Миладиновић као одборници, а учитељ Александар Богосављевић као перовођа. Њихово чланство у Црквено-школској општини поклапа се са временом када је храм већ почео да се гради па се може претпоставити да су ово били људи који су се енергичније залагали за изградњу храма уз Лазара Трифковића и честите прњаворске свештенике, архимандрита Мелентија и проту Јакова Опачића, који су били и главни прегаоци у том послу. Браћа Трифковићи су градњу храма подупирали како физички и морално, тако и материјално. Био је то први зидани храм на подручју прњаворског краја и шире околине након вишевјековне турске окупације и пустошења ових крајева. У вријеме подизања новог зиданог храма, на овом подручју постојало је само неколико брвнара у веома лошем стању. Познато је да је градњу храма у Вијачанима 1889. године помогао и Фрањо Јосиф, али је до сада био непознат податак да је овај владар даривао и Храм Светог Георгија приликом његове градње. Новоизабрани одбор Црквено-школске општине са Михаилом Трифковићем као предсједником, потпредсједником Милошем Антонићем, старатељем Божо Станковићем, одборницима: Јовом Марковићем, Митром Ђерићем, Тешом Ковачевићем и Ристом Миладиновићем објавио је благодарност цару Фрањи Јосифу ради даривања прилога за градњу у којем стоји:
„Његово цес. Краљевско Величанство цар и краљ Фрањо Јосиф I, благоизволио је из превишње приватне благајне подарити за градњу нове српско-православне цркве у Прњавору 500 фор. а. вр. На превишњем дару слободна је изјавити своју највећу благодарност Српско-православна црквена општина.
Прњавор, 12. септембра 1886. године“
Ипак, највећи приложници били су браћа Лазар и Михаило Трифковић, трговци из Прњавора, синови Васе Трифковића, који су поред Опачића били и највећи прегаоци при градњи самог храма.
Архимандрит Мелентије (Опачић) 1801-1901
Поред заслуга за изградњу Храма Светог Георгија, архимандриту Мелентију припадају и велике заслуге за изградњу прве прњаворске школе. Вриједно је напоменути да је управо армимандрит Мелентије био и први прњаворски учитељ. Све до 1842. године, у Прњавору није постојала никаква јавна установа у којој би се српска дјеца могла подучавати. Прије 1842. године једино је прото Максим учио дјецу, али само из црквених књига. Први уџбеници су биле углавном само црквене књиге Часловац и Псалтир. Касније тек се учило и из Буквара. Учило се и лијепо писање и појање, али и рачунање. Касније се организовало учење по оближњим кућама, а настава се до изградње школе одвијала на неколико локација у кућама у близини данашњег Храма Светог Георгија. Те куће су се налазиле у улицама поред самог храма, данашњим улицама Раде Врањешевић и Хиландарској. Стална основна школа почиње да ради на врху црквеног раскршћа у кући Анте Ковачевића око 1854. године, а један од учитеља је био управо Анте који је по занимању био терзија[15].
Прва школска зграда у Прњавору сазидана је крајем августа 1895. године, а освећена 5. новембра 1895. године. Зграда Српске основне школе се налазила на мјесту данашњег парохијског дома пониже Храма Светог Георгија. Била је дугачка 16 а широка 12 метара, што је за то вријеме била величанствена грађевина у малој варошици Прњавору. И за то здање заслужан је архимандрит Мелентије Опачић, који је већ тада имао 94 године и који је приликом копања темеља за школу придарио још неколико дуката да би школа била мало већа. Тај његов гест је понукао и остале добротворе који су такође придарили још новца, те је првобитни грађевински план био убрзо измијењен, а школа добила много веће димензије. Нова школа је према записаним сјећањима красила варошицу својом љепотом, а цијелом дужином зида према улици било је исписано крупним словима СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОСНОВНА ШКОЛА. Испод тог натписа је ситнијим словима у кругу било написано: „Знање је свјетлост, знање је моћ – учите дјецо дан и ноћ“
Поред свих заслуга које су непроцјењиве за Српску цркву и народ прњаворског краја, мора се напоменути да је архимандрит имао и велике заслуге за подизање цркве у Српској Мравици, данас храма у селу Доњи Вијачани. На самом почетку изградње храма, а према грађевинском плану прњаворског Храма Светог Георгија, упокојио се свештеник Јеврем Стојановић. Након упокојења оца Јеврема, пароха мравичког, на чело грађевинског одбора архимандрит је препоручио свог унука Луку Опачића, кога су Мравичани изабрали за предсједника своје Црквене општине и под чијим предсједништвом и заузимањем је изграђен Храм Покрова Пресвете Богородице у врло кратком времену.
Архимандриту Мелентију је након одласка задњег грчког митрополита из БиХ аустроугарска власт понудила мјесто дабробосанског митрополита. Он је одбио ту понуду и захвалио се, јер није желио да се одваја од Прњавора и својих парохијана. Године 1898. године одликован је Витешким крстом, орденом Франца Јозефа. Тада је имао 97 година.
Високо образован за то вријеме и од народа веома поштован због свога монашког начина живота, од Прњаворчана је прозван „Стари господин“. Цијенили су га једнако и православни вјерници као и припадници других религија. Живио је строго монашки, а у дане Часног поста сваког јутра је правио велике метаније уз ријечи: „Се утро услиши глас мој Царју мој и Боже мој!“ Остало је записано да је у дубокој старости архимандрит Мелентије давао два крајцара дневно двојици дјечака да умјесто њега чине метаније [Милијашевић • 2018: 94].
Архимандрит Мелентије као свештенослужитељ у Прњавору, не рачунајући службовање на парохији у Палачковцима, провео је преко 70 година. Упокојио се у стотој години живота 7/20. децембра 1901. године, надживјевши оба своја сина свештеника, јереја Глигорија и протојереја Јакова (1844–1887).
Архимандрит Мелентије се упокојио само три године прије свог унука протојереја Луке Ј. Опачића (1865–1904), свештеника прњаворског.[16]
Извор: Бојан Милијашевић Блог Историја Прњавора
____________________________________________________ [1] Према породичном предању, Опачићи су старином из околине Никшића, одакле су се склонили у страху од турске одмазде. Миграција српског становништва око Никшића је текла у два правца, једни су се запутили на сјевероисток те су се од њих развили Луњевице и Скерлићи, а други на сјеверозапад и од њих су се развили Билбије, Шевићи, Чубриловићи и Опачићи. Из села Опачићи у врху Гламочког поља, неки су се спустили у Далматинско Косово, у општине Плавно и Кистање. Максим Опачић је из Далмације у Босну дошао око 1825. године. Био је ожењен Маријом Вукмирицом из Книна. У браку Максима и Марије Вукмирице из Книна рођени су: Милка (удана за Перу Илића са којим је имала дјецу Јованку и Ристу, а Јованка је била удата за Стеву Остојића); Мара (удата за Мићу Симеуновића); Лекса (удата за Рацана Симеуновића); Глигорије – Глиго (ожењен Маријом Јовановић – Узун из Појезне са којом је имао сина Јову) и Јаков. И Глигорије и Јаков су били свештеници. Јаков је био ожењен Томком Алексић из Сарајева, са којом је имао ћерку Анку и сина Луку. Лука Опачић је био ожењен Милком Трифковић (1865–1944), ћерком Васе Трифковића. Лука и Милка су имали шесторо дјеце: Рајка (1888); Радојка (1890–1917) удата за Косту Богојевића; Даница (1892–1975) удата за Симу Спасојевића (1890–1941); Љубомир (1894–1991) који је био ожењен Славком Гашић (1906–1970) и са којом је имао двије ћерке, Јасну и Бранку; Рајко (1896–1982) ожењен Зором Батестин (1910–1993) са којом је имао двије ћерке, Мирјану и Оливеру; Зорицу (1899–1989) удату за Јакова Петковића (1889–1951) из Теслића.
[2] Саво Ивановић припада најстаријој познатој свештеничкој породици из прњаворског подручја у новије вријеме. Вјероватно су насељеници у Печенеговце старином из црногорских крајева. Саво Ивановић је запис о себи и попу Максиму оставио на једној икони у цркви брвнари у Палачковцима. Из тог периода су нарочито вриједни записи на иконама и књигама старе брвнаре.
[3] На неким документима архимандрит Мелентије се потписивао као „Архимандрит Храма Светих апостола Петра и Павла“, што се односило на храм у Палачковцима.
[4] Око 1830. године, када је Божо Ковачевић доселио на Прњаворско брдо, ту се већ налазило пет ушорених кућа, путем према Гложићу. То су биле породице Симеуна Симеуновића званог Црногорац, Миће Бајића и Павла Тодоровића на јужној страни и Симеуна Вујичића и Јокића на сјеверној страни. Ово су вјероватно биле старе избјегличке породице на манастирском прњавору.
[5]Вођа устаника са прњаворског подручја који су се одазвали попу Јовици био је појац цркве у Палачковцима, који је и погинуо приликом једног сукоба са Турцима у Укринском лугу. Нажалост, име није упамћено. Барјак прњаворских добровољаца који је чуван у кући Симеуна Симеуновића – Црногорца, његова унука Митра Трифковић уд. Тасовац поклонила је регенту Александру у Дервенти, за вријеме његовог пропутовања за Сарајево.
[6] Из Шематизма Митрополије Бањалучко-бихаћке за 1901. годину сазнајемо за двије књиге од велике историјске вриједности које је посједовала свештеничка породица Опачић из Прњавора. Наиме, ради се о већ поменутом „Србуљском рукописном служебнику“ на коме је постојало пет записа, међу којима један од њих говори о подизању града Колашина, а друга три нам показују у разна времена разне власнике књиге. Уредник Шематизма за ову књигу наводи да је „писана свакако прије подизања града Колашина, дакле прије године 1651. по Хришћанском рачунању.“ Друга књига је Лавовско Евангелије из 1690. године. Штампано је у Лавову у ставропигијској штампарији Успенске цркве, двадесет година прије њеног насилног унијаћења. Историја овог Еванђеља је уско спојена са историјом Лавовске Успенске цркве. За ову цркву се наводи да је „године 1583. претрпила нечувено насиље од арцбискупа Соликовског, који је уочи Божића са гомилама фанатичне католичке свјетине, напане, избаци напоље православни народ и свештеника, а цркву запечати. Три године касније прибјегне Лавовска Успенска црква под заштиту цариградског патријарха Јеремија, постаје његов ставропигијом 1586. и добије школски устав, али напослијетку године 1710. подлегне насилној унији.“
[7] На крсту је било урезано „Поп Максим Опачић 18 . . “, а крст је према неким информацијама однесен у сједиште Епархије бањалучке у ранијем периоду.
[8] Породично предање говори и о једном украшеном крсту који је прото Максим донио са Христовог гроба у Јерусалиму. Данас не можемо да утврдимо о којем се крсту заправо ради.
[9] Допис од 3. фебруара 1881. и 17. фебруара 1881. године.
[10] Судски поступак се тада водио против Јеротеја Ковачевића, архимандрита манастира Крке, јер је купио украдене предмете. Архимандрит Мелентије је код Покрајинског суда у Задру покренуо парницу за признање права власништва над предметима, али је због великих судских трошкова и бурних времена случај остао неријешен.
[11]Александар Пољанић (1884–1948) је цијели радни вијек провео у Земаљској банци. Био је један од највећих колекционара и сакупљача историјске грађе у Босни и Херцеговини. На крају Другог свјетског рата као сарадник окупатора суђен је и осуђен на затворску казну са присилним радом и на губитак грађанских права. Сва имовина је одузета а тиме и велика збирка, преко 3.000 примјерака књига и часописа, и стотине раритетних књига. По одслужењу казне одлази из Сарајева и умире 1948. у Трнави код Ђакова. Цјелокупна његова збирка је расподијељена у фондове библиотекарских и музејских установа у БиХ. Пољанићева збирка обухвата збирке ријетких књига и рукописа, нумизматичка и филателистичка збирка, збирка различитих докумената, збирка предмета, збирка летака, прогласа и плаката. Збирка је подијељена у осам установа: Национална и универзитетска библиотека у Сарајеву (Народна библиотека), Архив Босне и Херцеговине (Државни Архив БиХ), Архив града Сарајево (Хисторијски архив Сарајево), Хисторијски музеј Сарајево (Музеј народне револуције), Земаљски музеј Сарајево, Музеј града Сарајева, Оријентални институт Сарајево и Умјетничка галерија Сарајево.
[12] Преподобна мати Ангелина Бранковић (†30. јула 1520.) била је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, средњовјековног господара области Коњуха и Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурђа Бранковића. Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод за то је сигурно и њен тежак живот. Надживјела је мужа, оба сина и кћер Мару.
[13] Василије Поповић, митрополит Бањалучко-бихаћки од 1908. до 1938. године.
[14]Према љетопису који је вођен у Парохији прњаворској, још 1864. године је планирана градња новог зиданог храма, али је 23. јула 1864. године Прњавор задесио велики пожар па се од градње новог храма одустало.
[15] Терзија је кројач грађанске народне одјеће – народне ношње. Потиче од персијске ријечи „дерзи“ односно турске „терзи“ која значи кројач чоје. Мајстори терзијског заната су шили различите дијелове одјеће од материјала као што су чоја, сомот и атлас, а украшавали су одјећу свиленим гајтанима, кићанкама, шљокицама, срмом. Разлика између терзија и абаџија била је у материјалу, кроју и начину украшавања. Терзије су шиле углавном за градско становништво, док су абаџије шиле за сеоско.
[16] Битно је напоменути да се година рођења Максима Опачића у готово свим изворима различито наводи. У Источнику из 1901, наводи се да је Максим рођен у Далмацији у Мокром Пољу 1801. године. На спомен-плочи изнад гроба која је подигнута осамдесетих година 20. вијека за годину рођења наведена је 1798, а година смрти 1902. Са сигурношћу знамо да се архимандрит упокојио 7/20. децембра 1901. године. На истој спомен-плочи погрешно је написана и година рођења Луке Опачића који се родио 1865, а на плочи је наведена година 1864. На Лукином споменику поред ове плоче године су правилно написане.
Владимир Владо Готовац хрватски је пјесник, филозоф, новинар и политичар. Рођен је у Имотском, 18. септембра 1930. године. Непознато је да је једно вријеме свог дјетињства провео у Прњавору, гдје му је отац премјештен као жандар из Босанског Новог.
Основну школу похађао је у Прњавору, а селидбом из Прњавора школовање наставља у Жупи Биоковској и Ловречу, док гимназију похађа у Имотском и Загребу гдје је и матурирао на Класичној гимназији. Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Њему у част основан је Институт Владо Готовац који чува његов неизбрисив траг у историји Хрватске. Први свој рад објавио је 1952. Од 1955. до хапшења 1972. (када је био главни уредник Хрватског тједника), Готовац је запослен као новинар и уредник Редакције културе и драме на Радиотелевизији Загреб. Осуђен је на четири године затвора и три године губитка грађанских права, као и права запослења у државној служби, права на објављивање и забрану јавног наступа. Због интервјуа Шведској телевизији 1977., поново је осуђен на двије године затвора и четири године губитка грађанских права.
Готовац се коначно запошљава на Хрватској радиотелевизији као савјетник директора 1990. Кратко након тога, изабран је за предсједника Матице хрватске (основана 1842.). На тој дужности остаје до фебруара 1996., када је изабран за предсједника Хрватске социјално либералне странке које је један од оснивача. Након раскола на 7. Сабору ХСЛС-а окупља истинске хрватске либерале и оснива нову политичку странку центра – Либералну странку. На Оснивачком сабору странке изабран за предсједника Либералне странке. Нека од његових најважнијих дјела:
Збирке пјесама: Опасни простор (1961.), И бити оправдан (1963.), Осјећање мјеста (1964.), Чујем облаке (1965.), Застире се земља (1967.), Приближавање (1968.), Препјеви по сјећању (1968.), Чаробна спиља (1969.), Спорне сандале (1970.), Садржај вјетра (1971.), Забрањена вјечност (1987.), Црна казаљка (1991.), Чекати сјеверније (1995.), Црна једра (1995.) Проза: Принцип дјела (1966.), У свакодневном (1970.), Три случаја (1981.), Мој случај (1989.), Исто (1990.), Звјездана куга (1995.)
Владо Готовац са својим оцем Мартином (1900) испред Храма Светих апостола Петра и Павла у Палачковцима
117 година од упокојења Луке Ј. Опачића, свештеника прњаворског
Лука Ј. Опачић рођен је 1865. године у Прњавору, а завршио је Рељевску богословију 1886. године. Рукоположен је за ђакона 28. августа 1888. године у Сарајеву, а за презвитера 18. септембра 1888. године у Прњавору од стране митрополита Георгија Николајевића и постављен том приликом на Парохију прњаворску као помоћник архимандриту Мелентију Опачићу. За протојереја је произведен у Ножичком 16/29. септембра 1901. године [Милијашевић • 2018: 113].
Јереј Лука Опачић је одликован црвеним појасом 18. децембра 1892. године, а о том догађају извјештава и Босанско-херцеговачки источник:
„Лука Ј. Опачић, свештеник парохије прњаворске и надзиратељ протопрезвитерата прњаворског, одликован је црвеним појасом од Његовог Високопреосвештенства АЕ и Митрополита Дабро-босанског Господина Ђорђа Николајевића, декретом од 18. децембра 1892. године, број 2387, сљедећег садржаја: ‘Као свештеник прњаворске парохије, свагда сте се показали достојан имена црквеног пастира, службу сте вашу увијек тачно вршили, дужностима на вријеме одговарали, и све то вашим примјерним владањем засвједочавали. У раду при свештеничким сједницама, као и при управи тога протопрезвитерата радили сте на задовољство ове вам претпостављене духовне власти. Вашим настојањем и ревним заузимањем, подигнута су у славу Божију, два храма у вашему подручју, тј. онај у Српској Мравици, као и онај у Лепеници[1] – те смо се за све то нашли побуђени поред народног признања и видљиво одликовати вас, и с Нашим Архијерејским благословом дозволити вам, да можете носити црвени појас. То одликовање, нека вас, као млада свештеника побуђује и на даљи примјеран и користан свештенички рад, нека вам да снагу, да увијек тако радите како би вашим радом могли засвједочити ово, што вам се сад, у знак признања даје, а и на даље препоручивати се милости и благовању овога, коме сте као свештено лице увијек одговорни…“ [Босанско-херцеговачки источник • 1892: 583–584].
Поменуто одликовање које је прото Лука добио за предано вршење свештеничких дужности, између осталог добио је и за залагање и подизање храмова у Српској Мравици (данас храма у селу Доњи Вијачани) и Лепеници.
Након упокојења његовог дједа архимандрита Мелентија, исте године отац Лука је произведен у протопрезвитера. Као велики проповједник, баш као и његов дјед и отац, остао је у лијепом и добром сјећању код народа прњаворског краја. Провео је свега шеснаест година у служби на парохији прњаворској. Упокојио се 29. новембра/12. децембра 1904. године у 39. години живота.
У ИсточникуДабробосанском за годину 1904. објављена је читуља са текстом:
„Протопрезвитер и парох прњаворски Лука Опачић послије дужег тешког боловања од сушице преселио се у вјечност 29. новембра 1904. а сјутра дан опојан је и спроведен уз учествовање многобројног народа српског и грађанства – десеторицом свештеника и једним јерођаконом, након чега му је тијело матери земљи предато. По свршеном опијелу у цркви са врлим покојником опростио се испред околног му свештенства, парох поточански, Дамјан Ђурица, дочим у гробљу у име народа и грађанства говорио је трговац Ђ. Милић. Покојник оставио је иза себе супругу и петеро неопскрбљене дјеце: троје женских и двоје мушких. Лака му црна земља и вјечан спомен међу нама“ [Источник • 1904: 378].
Читуља у спомен на протојереја Луку Опачића објављена је и у првом броју часописа Босанска вила за 1905. годину:
„Лука Ј. Опачић. У Прњавору, у Босни, преминуо је 29. новембра прошле године, риједак свештеник, одушевљени Србин, ватрени родољуб и искрени пријатељ свога народа Лука Ј. Опачић у 39. години живота. Покојник је свршио Рељевску богословију 1886. Он је толико љубио ону груду српске земље, гдје је живио и радио, да није знао за умор, иако је био болешљив. Не пазећи на се и своје здравље, он је вршио своју дужност најсавјесније, упућујући и учећи свој народ као прави пастир и учитељ стада свога. За то је и стекао велику љубав и поштовање, не само у своме мјесту, него и у читавој околини, па и по цијелој нашој српској домовини. Сахрањен је врло свечано. Десеторица свештеника и ђакон чинодејствовали су и били на спроводу. С покојником се опростио у име свештенства поп Дамјан Ђурица, а у име народа Ђорђе Милић, трговац прњаворски. Иза себе оставио је удовицу са петоро нејаке дјеце. Бог да га прости и помилује!“ [Босанска вила • 1905: 16].
Опачићи су својим прегалачким радом у прњаворској варошици потврдили да је Светосавско искуство жртвене љубави према Христу Богу и светима темељ на коме почива свака људска дјелатност, те су својом мисијом обиљежили духовни живот Прњавора у 19. и почетком 20. вијека, као што су иза себе оставили чврста здања – Цркву брвнару посвећену Покрову Пресвете Богородице и нови Храм Светог Георгија.
_________________________________________
[1] Грађа порушеног храма у Лепеници била је добрим дијелом искориштена при подизању новог али знатно мањег храма 1891. године.
[2] Због пљачкања и девастирања прњаворског храма и зграда у црквеној порти у вријеме Првог и Другог свјетског рата, веома мало црквених књига, икона и других предмета је остало сачувано.
На Аранђеловдан 1918. године у прњаворску варош је ушла ослободилачка српска војска, а рушењем Аустроугарске монархије Прњавор је ослобођен вишедеценијске окупације која је замијенила ону вишевијековну османлијску.
Прњавор је формално-правно гледано био и дио Краљевине Србије од 27. новембра 1918. године када је Народно вијеће Резолуцијом на великом народном збору усвојио прокламацију присаједињења, па све до децембра 1918. када се ствара Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, прва заједничка држава Јужних Словена.
Присаједињење са Србијом су учинила 42 од 54 среза у тадашњој Босни и Херцеговини, па и мјеста са већинским римокатоличким и муслиманским становништвом.
Проналаском неколико документа директно повезаним са Прњавором, историја Прњавора је богатија за нове факте и тек сада су неке ствари постале много јасније.
Неколико случајно пронађених докумената говори о периоду који се односи на крај Првог свјетског рата и актерима тих бурних догађаја, како за цјелокупан српски народ тако и за малу прњаворску варош. Овдје се осврћемо само на један документ и улогу прњаворског трговца Јове Станковића у догађајима који су претходили ослобођењу и стварању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Документ представља Овлаштење на име прњаворског трговца Јове Станковића, којим се он именује за повјереника Котара прњаворског од стране Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, а издан је у Загребу 5. новембра 1918. године. Документ је значајан јер садржи и печат Народног вијећа Босне и Херцеговине.
Документом се налаже свим цивилним и војним областима да се ставе на располагање именованом повјеренику и мјесном одбору Народног вијећа, те да се повјеренику и одбору Народног вијећа морају ставити на располагање сва средства потребна за одржавање јавног реда и мира.
Овлаштење на име прњаворског трговца Јове Станковића, којим се он именује за повјереника Котара прњаворског од стране Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба.
Шта је представљало Народно вијеће СХС и секција за Босну и Херцеговину можемо сагледати из сљедећих редова.
(Извор: интернет)
У дане 2. и 3. марта 1918. године дошло до састанка представника разних странака из југословенских области Аустроугарске монархије, на коме је наглашена идеја народног јединства заснована на самоопредјељењу народа, а која ће бити основ за стварање будуће заједничке државе. Тада је и покренута иницијатива за стварање Народног вијећа СХС у Загребу. Босну и Херцеговину су на том састанку представљали: Војислав Шола, Данило Димовић, Ђ. Џамоња, Коста Мајкић и Јозо Сунарић.
Након пробоја Солунског фронта и са приближавањем српске војске, југословенски оријентисани политичари у Хабзбуршкој монархији су основали Народно вијеће под пуним називом Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба које је било политичко представништво оних Словенаца, Хрвата и Срба који су живјели у Аустроугарској. Вијеће је основано у октобру 1918. године, а залагало се за уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у једну независну државу.
Након оснивања Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, у који су ушли и представници три народа из Босне и Херцеговине, основано је и Народно вијеће Босне и Херцеговине које је било политичко представништво Срба, Хрвата и муслимана.
Народно вијеће СХС за Босну и Херцеговину са Главним одбором од 25 чланова и Предсједништвом од пет чланова формирано је 20. октобра 1918. године са посланицима из сва три народа. Главни одбор на чијем је челу као предсједник био Глигорије Јефтановић, а као потпредсједници др Јозо Сунарић и др Халидбег Храсница. Народно вијеће СХС, а на приједлог Главног одбора Народног вијећа БиХ, именовало је и прву Народну владу за Босну и Херцеговину на чије је чело дошао Атанасије Шола. На сједници Главног одбора Народног вијећа БиХ која је одржана 28. октобра ријешено је да се у цијелој Босни и Херцеговини проведе организација окружних, котарских и сеоских одбора Народног вијећа. Наредних дана услиједило је и оснивање котарских одбора народног вијећа по свим мјестима у Босни и Херцеговини, у које су, углавном акламацијом, бирани угледнији људи из народа и то свих вјероисповијести.
Јово Станковић, прњаворски трговац
Дана 1. новембра 1918. године именована је прва народна влада за Босну и Херцеговину са 10 чланова у којој су предсједник и пет повјереника били Срби, три Хрвата и један муслиман. Предсједник Владе био је Атанасије Шола. То је била прва народна влада у историји Босне и Херцеговине.
Народно вијеће није било међународно признато, али је са српском владом и Југословенским одбором представљало трећи чинилац стварања Југославије. За разлику од Југословенског одбора, Народно вијеће је имало реалнију власт, мада ни она није била чврста на самом терену.
Пред само уједињење, Народно вијеће је 24. новембра направило Напутак са којим је делегација пошла у Београд на разговоре са српском владом и краљем. Напутак је представљао одређену врсту услова за уједињење.
Након стварања Привременог народног представништва, Народно вијеће је престало да постоји.
Прелиминарно краљевство настало је 1918. спајањем привремене Државе Словенаца, Хрвата и Срба, која је настала на територијама бивше Аустроугарске, обухватајући Босну и Херцеговину и већи дио Хрватске и Словеније и Баната, Бачке и Барање (који су били дио Краљевине Мађарске у саставу Аустроугарске) са независном Краљевином Србијом. Исте године Краљевина Црна Гора је такође прогласила своје уједињење са Србијом.
Одговором регента Александра Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба на одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом проглашена је 1. децембра 1918. прва Југославија под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Одлуком Привременог народног представништва од 15. јула 1920, ријеч Краљевство је промијењена у Краљевина, тако да је од тог датума званичан назив државе био Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Дана 3. октобра 1929. обнародован је Закон о називу и подјели Краљевине на управна подручја, чиме је од тог датума званичан назив државе био Краљевина Југославија. Ова држава је постојала од 1. децембра 1918. до 29. новембра 1945. године.
Милић (Николе) Ђорђе био је прњаворски књижар и пјесник.
Отац му се рано упокојио, па му се мајка преудала за Петра Петровића у Босански Дубочац. У том браку су рођени: Симица Петровић, каснији свештеник у Дервенти; Маринка; Босиљка и Јелена. Петар Петровић је био вјенчани кум прњаворског трговца Јове Марковића.
Ђорђе се доселио у варошицу Прњавор око 1885. године и у Прњавору отворио прву књижару у којој су становници вароши могли да позајме или купе неку књигу. Поред бављења књижарством, окушао се и као сувласник фирме „Фабрика рума и ликера Станковић, Милић и Вулић“ са сједиштем у Прњавору. Чланови овог отвореног друштва су били Јово Станковић, Ђорђе Милић и Мирко Вулић, сви трговци из Прњавора.
Ђорђе се као што је то бивао обичај код трговачких породица у 19. вијеку, оженио такође из богате трговачке куће. Супруга му је постала Јелена, ћерка трговца Боже Станковића. У браку Ђорђа и Јелене рођене су Десанка и Борка.
Природно надарен, Ђорђе се додатно усавршавао читањем књига, а понајвише народних пјесама. Писао је чланке и родољубиве пјесме, а сво његово стваралаштво је углавном уништено током Другог свјетског рата. Данас нам је познат само по текстовима које је објављивао у неким сачуваним часописима.
У периодици тога времена често наилазимо на различите јавне захвалнице са именима честитих домаћина, добротвора, поред чијих имена су често уписивана и занимања, као и износ новчаних прилога. Црквено-школске и друге културне манифестације, али и друге акције, помагали су готово сви слојеви друштва према својим могућностима – тежаци, учитељи, трговци, свештеници, чиновници и др. Занимљиво је да се у појединим записима налазе и имена угледнијих римокатолика и муслимана, који су исто тако били приложници оваквих и сличних манифестација.
У неколико текстова објављених у часописима Источнику и Српском вјеснику у размаку од неколико година, поред имена нашег часног свештенства и незаобилазног Лазара Трифковића, много је имена наших честитих предака који су своје име уписали за вјечност, а међу њима и име Ђорђа Милића. Ђорђе Милић се налази на готово свим списковима приложника црквених манифестација у Прњавору, Чечави, Драговићима, Бањој Луци и другим мјестима, затим као приложник Српске православне црквено-школске општине у Прњавору итд.
Када је у Сарајеву основан одбор за подизање споменика српском књижевнику и великом Србину Сими Милутиновићу Сарајлији, 28. јануара 1891. упућен је апел васколиком Српству, а објављен у Босанско-херцеговачком источнику. Митрополит Николајевић, који је подржавао све националне активности је након почетка акције позвао и свештенство да се укључи у прикупљање прилога. Прњаворчани су се такође одазвали и на ову акцију, те су прикупљена значајна средства за овај пројекат. Приложници из Прњавора су били: Браћа Трифковић; Црквена општина Поточани од цркве Друговићке; Лука Ј. Опачић, свештеник; Ристо Миладиновић; Митар Ђерић; Нико Стојановић; Гавро Новић; Српска општина у Палачковцима; Ђорђе Н. Милић; Милош Антонић; Божо Станковић и многи други.
Из записника са одржане Скупштине Црквено-школске општине у Прњавору од дана 28. јуна 1891. године изабран је сљедећи одбор: Лазар В. Трифковић наново за предсједника, Милош Антонић за потпредсједника, свештеник Лука Опачић, Гавро Новић, Косто Остојић, Ристо Миладиновић и Тодор Ђерић за одборнике, те Ђорђе Милић за перовођу. И у неколико сљедећих одбора који су изабирани, Ђорђе Милић се појављује као одборник Црквено-школске општине.
Ипак, Ђорђе Милић је остао упамћен више по свом пјесничком таленту и текстовима од којих је само неколицина сачувана.
У сарадњи са учитељима из Прњавора, Милевом Плавшић и Савом Канурићем, написао је „Невен – помен Лазару В. Трифковићу“, умјетнички исплетен вијенац стихова из збирке Бранка Радичевића, омиљеног Лазаревог пјесника.
У „Невен – помену“ је између осталог писало и: „Великом родољубу, неуморном раднику на пољу српске мисли и просвјете, дугогодишњем предсједнику Српске православне црквено-школске општине прњаворске, чувеном трговцу, племенитом добротвору, итд. – човјеку какав се ријетко у српству рађа, својем великом непрежаљеном покојнику…“
Као оно најупечатљивије у помену, издвајале су се ријечи: „За живота носио је он, сав српски народ у срцу свом и добра му чинио, по смрти народ га носи у срцима својим и помиње га по доброчинству његову…“
Ђорђе Милић потписује и два од три најзначајнија текста за православну Цркву у прњаворском крају са краја 19. вијека.
То су величанствени текстови о освећењу православног храма у данашњем селу Доњи Вијачани објављен у једном броју Источника за 1889. годину, а који носи наслов „Освећење српско-православне цркве у Српској Мравици код Прњавора, у недјељу 17. септембра 1889.“ и други који је објављен у часопису Босанско-херцеговачки источник за мјесец јануар 1892. године под насловом „Освећење нове сриско-православне цркве у селу Лепеници код Прњавора на Михољ-дан – у недјељу – 29. септембра 1891. и повијест бивше цркве“.
У њему Ђорђе Милић веома исцрпно описује догађај освећења овог храма као и историјат ранијег храма спаљеног од Турака. Без ових текстова, многи подаци из историје нашег краја били би заувијек изгубљени.
Као добар говорник често је бесједио на Светосавским приредбама и забавама, али и када је требало у име народа одати посљедњу пошту и захвалност великим људима које је изњедрио прњаворски крај.
Када се протопрезвитер и парох прњаворски Лука Опачић послије дужег и тешког боловања од сушице преселио у вјечност 29. новембра 1904. године, а сутрадан опојан и сахрањен уз учешће десеторице свештеника и једног јерођакона и многобројног српског народа и грађанства, са покојником се опростио испред свештенства Дамјан Ђурица, парох поточански, а у гробљу у име народа и грађанства говорио је и опростио се Ђорђе Милић. Био је то величанствен говор и није било човјека да није пустио сузу за покојником.
Врхунац стваралаштва Ђорђа Милића представљала је пјесма „Трка Лазарева“ коју су популаризовале тадашње свирачке дружине широм БиХ. Ту је Ђорђе на врло духовит и шаљив начин опјевао величанствени догађај за то вријеме, трку коња и бициклиста од Бања Луке, преко Клашница па све до Босанске Градишке у дужини од 48 километара који се одиграо на дан дан Огњене Марије, 17. јула 1899. године. Тај догађај се током наредних година препричавао и препјевавао.
Великој популарности пјесме доприносила је и чињеница да се пјевала по мелодији „Бранкове жеље“ од Јована Јовановића Змаја која је у то вријеме нашироко била позната.
Наиме, на дан Огњене Марије 1899. године, познати бањалучки богаташ и велепосједник Лазар Поповић припредио је трку између коња и бицикала од Бања Луке до Босанске Градишке. На овој трци која је у оно вријеме била једна од највећих сензација, не само у Бањој Луци него и у цијелој Босни и Херцеговини, коњи Лазара Поповића на путу од 48 километара дужине однијели су побједу и утекли испред осам најбољих бањалучких бициклиста.
О овом догађају испјевана је народна пјесма под насловом „Трка Лазарева“. Писац пјесме Ђорђе Н. Милић издао је три издања пјесме коју је илустровао са три фотографска снимка. Ова пјесмарица била је у то вријеме најпопуларнија књига у цијелој Kрајини и продавала се по цијени од 30 потура.
Познато је да, међу свим крајевима Босне и Херцеговине, Бања Лука је увијек прва примила најновије тековине у свакој техничкој дјелатости. Одмах по конструисању бицикала, аутомобила и других модерних превозних средстава, бањалучки богаташи набавили су их први. Томе је нарочито много потпомогло што је Бања Лука прва у Босни имала жељезничку везу са Загребом, а преко њега са осталим крајевима бивше Аустроугарске монархије. Још један фактор играо је у томе видну улогу, у Бањој Луци је у то вријеме живјело доста богатих бегова, а такође и богатих српских трговца. Међу беговима се нарочито истицала фамилија Џинића и Беговића, а код Срба у оно вријеме важио је као милионер Лазар Поповић. И Срби и Муслимани су највише уживали у лијепим и брзим коњима. Грађани Бања Луке у то вријеме најбројније од свих спортова посјећују коњске трке. Ранијих година коњске трке у Бањој Луци биле су једна од најпосјећенијих, не само из крајева Босанске Kрајине и остале Босне, него и из осталих крајева државе. На тим тркама учествовали су коњи из најбољих ергела у Мађарској, Хрватској, Војводини и Словенији. Чест случај у то вријеме био је да се на коњским тркама виђао велики број муслиманки у заровима, затим старих хаџа у муслиманским босанским ношњама.
Јунак „Трке Лазареве“, Лазар Поповић био је познат као велики љубитељ коња. У својој коњушници одгајао је најбоље расе. Kада су први бицикли прошли кроз бањалучке улице, Лазар Попвић се опкладио за сто дуката да су његови коњи бржи од бицикала. Опклада је склопљена и трка одређена за 17. јуна, на дан Огњене Марије. Лазар Поповић је дао своја два најбоља „кулаша“ против којих су се борила осморица првих и најбољих бањалучких бициклиста.
За опкладу се сазнало убрзо и свијет се у великом броју скупио на улазу у град, одакле трка почиње у Бојића хану, да посматра почетак интересантне борбе. Од мете потрчали су.
Почетак трке Ђорђе Милић опјевао је овако:
„Трку чини Поповић Лазаре.
Сто дуката на опкладу меће,
бициклисти да утећи неће.
Јер су коњи брзи као тице,
као пусте двије ластавице.
Бицклисти зато не хају,
у своје се точке уздају.
Да се кладе, не знају шта раде,
да се кладе, а на своје јаде.“
Послије одлучне борбе кулаши Лазареви стигли су пола сата раније од бициклиста. Од силног умора, послије преваљених у трци 48 километара, један коњ Лазарев одмах по доласку у Босанску Градишку је угинуо. Други коњ је од умора оболио и послије шест недјеља боловања је оздравио.
На повратку у Бања Луку, коњ побједник дочекан је величанствено. Поновно се окупило и младо и старо, и сиромашно и богато да поздрави побједника. Kоњ је огрнут златом украшеним платном са натписом „Победио бициклисте -добродошао“.
Писац пјесме описује долазак у Босанску Градишку овако:
„У Градишку коњи Лазареви,
на по сата прије дотрчали.
И брзином господару своме,
достојно су образ освјетлали.
То гледају Срби градишчани,
међу њима браћа Муслимани.
Сваки сузу од радости таре,
кад побиједи Поповић Лазаре“.
Писац није заборавио ни праве побједнике, па је њихову славу опјевао овим ријечима:
„Један коњић од умора страда,
мртав паде на зелену траву,
доби славу па изгуби главу.
Други коњић као соко сиви,
жали друга али поносно живи,
ногом копа сузе пролијева…“
Послије побједе, по старом босанском обичају, настало је народно весеље. Ту Лазар Поповић није жалио новаца. Пјевало се и свирало неколико дана. Спјевана пјесма била је дуги низ година најчешће пјевана пјесма у свим гостионицама и кафанама. Чим се чула пјесма о „Трци Лазаревој“ разбијале су се чаше, флаше, пролијевало пиће, лумповало.
Пјевајући јунаштво Лазарево и брзину његових коња, који су у побједи однијели 100 дуката, Милић је завршио своју пјесму стиховима:
„Али пјесма у свом лијету,
шири глас по српском свијету:
Сваки Србин да би радо казо,
здрав нам био Поповићу Лазо.“
Ђорђе Милић, прњаворски књижар и пјесник се упокојио у прољеће 1927. године у Прњавору.
Нека остане сјећање на њега.
Бојан Милијашевић
Напомена: Захваљујемо се Архиву Унско-санског кантона и господину Дини Дупановићу на уступљеној архивској грађи.
Историја Прњавора 