ЦРТИЦЕ О ЦВЈЕТКУ ПОПОВИЋУ: Атентатор из Прњавора

Цвјетко Поповић (Прњавор, 1896 — Сарајево, 1980)

Цвјетко Поповић рођен је у породици која се често селила због очевог учитељског позива. Школовао се у Бањалуци и Сарајеву (у учитељској школи),
гдЈе је већ био члан напредних омладинских организација, због чега је и хапшен. Један је од најмлађих учесника Сарајевског атентата, због чега је осуђен на тринаест година тешке тамнице. Послије тамновања у Зеници и Мелерсдорфу код Беча, једино су он и Васо Чубриловић дочекали крај Великог рата. Остали атентатори нису преживели затворско мучење.
У јагодинској Учитељској школи учио је своје ђаке родољубљу.
У пензију је отишао као управник Етнографског музеја у Сарајеву. У издању „Просвете” 1969. године објављује књигу Сарајевски Видовдан 1914. У књизи свједочи да је готово одмах по ступању у сарајевску учитељску школу (1911) постао члан тајног ђачког удружења Срба радикала које је највише дискутовало о просветној и културној заосталости народа и тешком
положају српског сељака.

Након Другог свјетског рата, од 1946. године биће запослен као етнолог и кустос у Земаљском музеју у Сарајеву, све до пензионисања 1962.
Цвјетков животни круг се завршио тамо гдје се он у младости прочуо – умро је у Сарајеву 1980. године.

Фото: Цвјетко Поповић показује гдје је пала бомба, 1960.

Породица

Учитељ Ђуро Поповић и његова друга супруга Анка, дјевојачки Оклобџија, родом из Нове Градишке, стекоше тројицу синова: Милована (1909), Богдана (1910) и Милоша (1911), те ћерку Филису (1915). Мјеста њиховог рођења предодредило је Ђурино службовање, па најстарији син би рођен у Бањалуци, а друга двојица у Приједору.
Имао је Ђуро и сина Цвјетка, рођеног 1896. у Прњавору у његовом првом браку са Јеленом и кћерку Љубицу (+1916)

Љубица Поповић, сестра Цвјетка Поповића

Цвјетко Поповић (Прњавор, 13. марта 1896 — Сарајево, 9. јун 1980) био је српски учитељ, професор, кустос, младобосанац и један од учесника Сарајевског атентата на надвојводу Франца Фердинанда, извршеног на Видовдан 1914. године.
У младости сарајевски атентатор, један од седморице завјереника младобосанаца који су крај Миљацке на Видовдан 1914. чекали Франца Фердинанда. У зрелим годинама професор и директор школа за образовање учитеља, потом и музејски кустос.
У раној младости, Цвјетко је знао свој пут. Има податак у биографији ученика бањалучке и сарајевске учитељске школе да је он, кад је почео балкански рат, у младалачком заносу хтио да побјегне у Србију. Тај занос још више га је обузео с прољећа 1914, као члана Младе Босне. Мада је у вријеме атентата имао свега 18 година, био је један од оних који су се завјерили да на Видовдан убију аустроугарског престолонасљедника.
Мајског дана 1914. ђак Цветко Поповић сусреће ђака Васу Чубриловића који „наведе разговор на велике војне маневре” и учешће престолонасљедника Фердинанда, који ће руководити маневрима. Тада постаје завјереник, од учитеља Данила Илића, који руководи акцијом, добија бомбу, револвер и упутства како се бомба активира, пуца из револвера. Васа ће стајати код Дјевојачке школе, Цвјетко изнад њега на углу преко пута Ћумурија ћуприје.
„Није ми било мило кад је Видовдан, после краћих љетњих киша, освануо потпуно ведар. Да бих што непримјетније могао да носим бомбу и револвер, био сам ријешио да огрнем пелерину. Али човјек у пелерини на топлом јунском сунцу за вријеме доласка престолонасљедника може у очима полиције и детектива бити сумњив. Међутим, другог излаза нисам могао наћи. Забацим пелерину на леђа и пођем на кеј. Успут одврнем бомбу и затварач бацим преко плота у некакав коров на углу Аџемовића и Логавине улице. Бомбу ставим у десни џеп капута, а откочени револвер у лијеви. Што сам се више приближавао кеју био сам све више узбуђен”, сјећао се касније.

2-XI-1914

„У заказани час, на одређеном му мјесту Цвјетко Поповић је био с откоченим револвером и бомбом. Пошто је Гаврило Принцип с два хица из свога револвера оборио Фердинанда и његову жену, Поповић је успио да побјегне из Сарајева и стигне до Земуна, гдје је ухапшен и осуђен на 13 година тамнице коју издржава у хладној и мрачној ћелији земунског казамата”, пише у књизи о ужичким професорима Слободан Радовић, додајући да је Цветко заједно са Чубриловићем ослобођен 1918. године.
Након Другог свјетског рата, од 1946. године биће запослен као етнолог и кустос у Земаљском музеју у Сарајеву, све до пензионисања 1962.
Цвјетков животни круг се завршио тамо гдје се он у младости прочуо – умро је у Сарајеву 1980. године. Други преживјели сарајевски атентатор Васа Чубриловић, чувен и као послијератни професор и декан београдског Филозофског факултета, поживио је у Београду још једну деценију.

(Извор већег дијела текста: ПОЛИТИКА)

Објављена књига о Лазару Трифковићу, великом добротвору Српске Цркве и просвјете, родољубу и историографу

Књига Лазар Трифковић: добротвор Српске Цркве и просвјете, родољуб и историограф аутора Бојана Милијашевића објављена је у издању Истраживачког центра „Искон“ из Бања Луке.

Ова књига говори о културном и вјерском животу Срба у Прњавору у другој половини 19. вијека као и о тежњама за ослобођење Српства у вријеме Босанскохерцеговачког устанка. Поред кратке историје прњаворске Парохије, приказује се и грађански живот, задужбинарство и прегалаштво на пољу просвјете и културе старог Прњавора.

Књига се бави и просвјетним животом и Српском школом, те у њој по први пут излазе подаци о почетку рада просвјете у Прњавору као и спискови свих учитеља Српске школе од 1843. године до почетка Првог свјетског рата. У књизи је описан рад Црквено-школских одбора и њихово залагање за просвјету као и за изградњу Храма Светог Георгија.

У Истраживачком центру „Искон“ истичу да аутор пишући о дјелима Лазара Трифковића објелодањује његове заслуге за српску просвјетну и националну мисао, истовремено упућује поруку „да нам је Лазар више потребан данас, када се наш однос према вриједностима из прошлости преваспитава у духу савремености и када је важније него икад да вриједност и пуноћу живота сагледамо кроз однос према Богу и ближњима“.

Говорећи о књизи, аутор Бојан Милијашевић наводи да је „у дугој историји српског страдања Лазар Трифковић препознао образац националног живота, за Небеску Србију, и у првом повољном историјском тренутку, у времену буђења националне свијести у 19. вијеку као стражар на светосавској стази у прњаворској малој варошици показао примјер племенитости, честитости и великог родољубља“.

У другој половини 19. вијека, како истиче аутор, није било простора настањеног Србима који није чуо за име Лазара Трифковића из Прњавора. Био је узор Србима и српској омладини, надахнут најчистијом искром љубави према српском роду и његовим највећим светињама: Цркви и школи.

„Лазар је био човјек изразитог духа, представник грађанске интелигенције који је својим животом и дјелом свједочио да Црква, просвјета и култура имају исти задатак – да чувају успомену на све што је свето у српском роду. Као честити трговац, био је велики народни и црквени добротвор, те није било ниједне културне, националне и општекорисне акције у широј околини коју Лазар није финансијски помогао. Био је познат као човјек широке доброчинитељске руке, нарочито када је требало помагати сиромашне и невољне. Значајно је помагао и оне који суписали за народну просвјету, а нису могли сами штампати своја дјела.Финансијску подршку је сматрао својом родољубивом обавезом. Све што је стицао током живота: знање, богатство, углед и контакте, стављао је на располагање Српству, Цркви и сиромашнима. Као предсједник Српско-православне Црквено-школске општине био је главни добротвор Српске школе и заслужан за њен опстанак у најтежим временима, а у исто вријеме и кључна личност при градњи Храма Светог Георгија у Прњавору.“

Ова књига се бави и улогом Лазара Трифковића као историографа у периоду од 1875. до 1878. године, када је незадовољство српских сељака прерасло у устанак и оружану побуну. То је био један од значајних догађаја који стоји у тијесној вези са неизбјежним и коначним издисајем отоманске империје на европском тлу и прерасподјелом сфера утицаја тадашњих европских сила. Босанско-херцеговачким устанком бавило се мноштво аутора, што је довело до настанка поприличне литературе, али неједнаке вриједности и обима. Када је ријеч о дешавањима у Прњавору и његовој околини у том времену, тиме се није бавио готово нико и право је богатство за историографију пронаћи било какве записе из тога времена. Лазар је био једина за сада позната особа из наше вароши која је свједочила свијету истину о мрачним приликама свога времена у Босни у прњаворском крају. Као сарадник неколико значајних листова, прикупљао је и слао извјештаје о страдању српског народа на простору између планина Вучјака, Љубића и Мотајице па све до ријеке Саве на сјеверу, и тако оставио пребогату грађу о злодјелима Турака и локалних потурчењака над православним Србима и другим хришћанима у времену 1875–1878. године.

Ове године се навршава тачно 128 година од његовог упокојења, а вријеме је учинило да данашњи Прњавор не памти ни Лазара ни друге великане из наше прошлости. Тим људима се генерације које су долазиле нису достојно одужиле.

Аутор такође наводи да је Лазар Трифковић припадао оној генерацији племенитих српских трговаца који су и свој таленат за трговину и своје часно стечено богатство сматрали Божјом позајмицом, те да ћемо Лазара најбоље препознати у ријечима владике Николаја, који је сјећајући се таквих старих честитих трговаца писао да су то били људи иза којих су остала „дјела њихова, задужбине њихове, примјери њихови и име њихово“.

Све што је у овој књизи написано о Лазаревом животу и раду, резултат је дугогодишњих истраживања периодике и архивске грађе. Многи трагови из прошлости аутору су се откривали на чудесан начин.

Рецензент књиге Небојша Мићић нагласио је да нам изнова и ова књига показује шта један појединац може учинити за заједницу – један који насеље издиже у статус варошице и проноси њено име гдје год Срби живе, и други који вијек и по након тога приноси и чува свијећу споменицу на изузетног Лазара Трифковића, и попут главног јунака у филму „Носталгија“ Андреја Тарковског својим капутом чува пламен од вјетра који би да је угаси. Са овом књигом, истиче се у рецензији, Лазар бива оживљен да свједочи попут оног библијског из Витиније, и обојен руком иконописца позван да својим свијетлим примјером покаже пут и истину у искушењима новог вијека.

Финансирање овог пројекта помогли су Министарство културе и информисања Републике Србије, Секретаријат за вјере Владе Републике Српске и Општина Прњавор.