На Аранђеловдан 1918. године у прњаворску варош је ушла ослободилачка српска војска, а рушењем Аустроугарске монархије Прњавор је ослобођен вишедеценијске окупације која је замијенила ону вишевијековну османлијску.
Прњавор је формално-правно гледано био и дио Краљевине Србије од 27. новембра 1918. године када је Народно вијеће Резолуцијом на великом народном збору усвојио прокламацију присаједињења, па све до децембра 1918. када се ствара Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, прва заједничка држава Јужних Словена.
Присаједињење са Србијом су учинила 42 од 54 среза у тадашњој Босни и Херцеговини, па и мјеста са већинским римокатоличким и муслиманским становништвом.
Проналаском неколико документа директно повезаним са Прњавором, историја Прњавора је богатија за нове факте и тек сада су неке ствари постале много јасније.
Неколико случајно пронађених докумената говори о периоду који се односи на крај Првог свјетског рата и актерима тих бурних догађаја, како за цјелокупан српски народ тако и за малу прњаворску варош. Овдје се осврћемо само на један документ и улогу прњаворског трговца Јове Станковића у догађајима који су претходили ослобођењу и стварању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Документ представља Овлаштење на име прњаворског трговца Јове Станковића, којим се он именује за повјереника Котара прњаворског од стране Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, а издан је у Загребу 5. новембра 1918. године. Документ је значајан јер садржи и печат Народног вијећа Босне и Херцеговине.
Документом се налаже свим цивилним и војним областима да се ставе на располагање именованом повјеренику и мјесном одбору Народног вијећа, те да се повјеренику и одбору Народног вијећа морају ставити на располагање сва средства потребна за одржавање јавног реда и мира.
Шта је представљало Народно вијеће СХС и секција за Босну и Херцеговину можемо сагледати из сљедећих редова.
(Извор: интернет)
У дане 2. и 3. марта 1918. године дошло до састанка представника разних странака из југословенских области Аустроугарске монархије, на коме је наглашена идеја народног јединства заснована на самоопредјељењу народа, а која ће бити основ за стварање будуће заједничке државе. Тада је и покренута иницијатива за стварање Народног вијећа СХС у Загребу. Босну и Херцеговину су на том састанку представљали: Војислав Шола, Данило Димовић, Ђ. Џамоња, Коста Мајкић и Јозо Сунарић.
Након пробоја Солунског фронта и са приближавањем српске војске, југословенски оријентисани политичари у Хабзбуршкој монархији су основали Народно вијеће под пуним називом Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба које је било политичко представништво оних Словенаца, Хрвата и Срба који су живјели у Аустроугарској. Вијеће је основано у октобру 1918. године, а залагало се за уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба у једну независну државу.
Након оснивања Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, у који су ушли и представници три народа из Босне и Херцеговине, основано је и Народно вијеће Босне и Херцеговине које је било политичко представништво Срба, Хрвата и муслимана.
Народно вијеће СХС за Босну и Херцеговину са Главним одбором од 25 чланова и Предсједништвом од пет чланова формирано је 20. октобра 1918. године са посланицима из сва три народа. Главни одбор на чијем је челу као предсједник био Глигорије Јефтановић, а као потпредсједници др Јозо Сунарић и др Халидбег Храсница. Народно вијеће СХС, а на приједлог Главног одбора Народног вијећа БиХ, именовало је и прву Народну владу за Босну и Херцеговину на чије је чело дошао Атанасије Шола. На сједници Главног одбора Народног вијећа БиХ која је одржана 28. октобра ријешено је да се у цијелој Босни и Херцеговини проведе организација окружних, котарских и сеоских одбора Народног вијећа. Наредних дана услиједило је и оснивање котарских одбора народног вијећа по свим мјестима у Босни и Херцеговини, у које су, углавном акламацијом, бирани угледнији људи из народа и то свих вјероисповијести.
Дана 1. новембра 1918. године именована је прва народна влада за Босну и Херцеговину са 10 чланова у којој су предсједник и пет повјереника били Срби, три Хрвата и један муслиман. Предсједник Владе био је Атанасије Шола. То је била прва народна влада у историји Босне и Херцеговине.
Народно вијеће није било међународно признато, али је са српском владом и Југословенским одбором представљало трећи чинилац стварања Југославије. За разлику од Југословенског одбора, Народно вијеће је имало реалнију власт, мада ни она није била чврста на самом терену.
Пред само уједињење, Народно вијеће је 24. новембра направило Напутак са којим је делегација пошла у Београд на разговоре са српском владом и краљем. Напутак је представљао одређену врсту услова за уједињење.
Након стварања Привременог народног представништва, Народно вијеће је престало да постоји.
Прелиминарно краљевство настало је 1918. спајањем привремене Државе Словенаца, Хрвата и Срба, која је настала на територијама бивше Аустроугарске, обухватајући Босну и Херцеговину и већи дио Хрватске и Словеније и Баната, Бачке и Барање (који су били дио Краљевине Мађарске у саставу Аустроугарске) са независном Краљевином Србијом. Исте године Краљевина Црна Гора је такође прогласила своје уједињење са Србијом.
Одговором регента Александра Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба на одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом проглашена је 1. децембра 1918. прва Југославија под називом Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Одлуком Привременог народног представништва од 15. јула 1920, ријеч Краљевство је промијењена у Краљевина, тако да је од тог датума званичан назив државе био Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Дана 3. октобра 1929. обнародован је Закон о називу и подјели Краљевине на управна подручја, чиме је од тог датума званичан назив државе био Краљевина Југославија. Ова држава је постојала од 1. децембра 1918. до 29. новембра 1945. године.
Бојан Милијашевић
Историја Прњавора 