ТАЈНЕ
ПРЊАВОРСКИХ МРАМОРА – ЗАБОРАВЉЕНИ ЉУДИ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА
Данас се не може са сигурношћу утврдити када су формирана насеља на простору прњаворске варошице, док за околна села постоји више података. Видљиви остаци споменика нам говоре да је сахрањивање на овом мјесту обављано у првој половини XIX стољећа. Међутим, колико је гробље старо, не знамо засигурно. На мјесту данашњег гробља не налазимо остатке никаквих средњовјековних мрамора.
Драгоцјене податке о неким породицама које су насељене на прњаворском брду још почетком XIX стољећа оставио нам је Љубомир Опачић, син проте Луке а праунук Максимов. Без његових записа, већина информација би била заувијек изгубљена.
Неке од тих породица оставиле су свој траг у старом Прњавору.
На подручје око Ганине воде негдје око 1820. године доселиле
су се и неке муслиманске породице: Софтићи, Ћејвани, Одобашићи, Хаџиселимовићи,
Чаушевићи, Тешњаци. Доселили су се из Бањалуке, Босанског Кобаша, Маглаја и
Тешња. У Велику махалу су се населили и Мароши, Дервићи, Панџе, Етхемовићи,
Кобајице, а остале породице у другу. Доселили су и Цепићи, Љубовићи, Которчићи
и др.
У то вријеме на прњаворском брду постојало је неколико
православних породица. То су биле породице Симеуна Симеуновића званог Црногорац[1],
Миће Бајића и Павла Тодоровића на јужној страни и Симеуна Вујичића и Јокића на
сјеверној страни. Ово су вјероватно биле старе избјегличке породице које су се
скућиле на манастирском прњавору.
Симеун Симеуновић је био ожењен Арханђелијом из бањалучке
свештеничке породице Ескића. Имали су ћерку Јованку (1834–1921) којој се
приженио Васо Трифковић (1826–1876) из Дервенте. У браку Васе и Јованке рођени
су Лазар (1851–1893) који је био ожењен Јокицом, ћерком Јове Сурутке из
Бањалуке; Митра (1858–1944) удата за Јакова Тасовца у Дервенти; Михаило (1862–1905)
ожењен Милицом Бобаревић из Брчког и Милка – Михољка (1865–1944) удата за Луку
Опачића.
У браку Лазара и Јокице рођени су Петар, Софија, Владимир и
Бранко. Са Владимиром се угасила мушка лоза Трифковића у Прњавору.[2]
Симеунови рођаци Нића и Рацан Симеуновић били су ожењени из
породице Опачић, Максимовим ћеркама Маром и Лексом.
Мића Бајић је имао сина Јову који је имао кћери Милчу и
Митру. Милча је била удата за Ристу Вукића, а Митра за Косту Остојића.
Јокић[3]
је са супругом Савком имао сина Јову који је био ожењен Дујом.
Око 1830. године Божо Ковачевић (1804–1885) из Велике Илове
доселио је на прњаворско брдо. Изучио је трговачки занат код Пере Костића у
Тешњу и постао један од најзначајнијих привредника овог краја. Божо је са
супругом Бојом имао дјецу: Јову (1851–1882), Мару, Јефу и Вишњу. Божин син Јово
у браку са Анђелком (1855–1897) имао је: Милеву (1876–1967), удату за Симу
Вујичића; Љубицу, удату за Саву Јовановића – Маслића и Јованчета, ожењен
Вукосавом Дерета. Божина кћи Мара је била удата за Перу Марковића. Јефа се
удала у Модричу, остала рано удовица па се преудала за Ђорђа Самарџију-Јовановића.
Вишња се удала за Јову Остоје Јовановића, службеника из Сарајева, прозваног по
оцу Остојић.
По Божи Ковачевићу је бунар поред великог бијелог јасена
пониже православне цркве назван Ковачевића бунар. Јасен који је важио за
најстарије дрво у Прњавору са око 300 година старости, посјечен је 2012. године
ради изградње приватне зграде.
Божини синовци Тешо и Анте Ковачевић били су родом из
Срђевића. Тешо је био ожењен Маром Павла Тодоровића и имао дјецу: Нику
(Никицу), Јефту (Јефтана), Велчу (Вељку), Милана, Бранка, Милену, Драгињу,
Радојку, Љубицу и Стаку. Анте Ковачевић био је терзија (кројач) и један од
првих учитеља у Прњавору. Био је ожењен Маром и имао кћер Јокицу и сина Милана.
Павле Тодоровић је био угледан трговац, грађанског поријекла.
У браку Павла и Стаке су рођени: Ристо, Јефто, Тодор, Михаило, Мара, Јефта и
Анђа. Ристо је одселио у Србију, Јефто је са Анком Бошњак имао ћерку Стаку, а
Михаило је био ожењен Јованком Пикић из Бањалуке. Мара је била удата за Тешу
Ковачевића, Јефа за Митра Ђерића, а Анђа за Ристу Марића.
Тодоровић Ристо и Лекса, сестра Боже Станковића, имали су:
Вишњу, удану за Ђорђа Пантића, Марију и Наталију.
Тодоровић Тошо, родом из Модриче, угледан трговац и начелник
Општине, био је ожењем Милком Пере Марковића.
Трумић др Петар, родом из Српца, био је ветеринар у Прњавору.
У браку са Олгом Мађарац, наставницом из Бањалуке, имао је синове Мирка и
Жарка.
Хуремовићи су старином из Херцеговине, а поријеклом из Лике.
Неки су прешли са православља на ислам силом прилика, а под аустроугарском
влашћу узели су римокатоличку вјеру. Никола се преселио из Перушића у Кутину, а
његови синови Петар и Милан након окупације селе се у Босну. Петар, лугар у
Дервенти, са женом Елом се доселио у Прњавор, као и Милан који је био котарски
биљежник. У браку са Персом имао је синове Паву и Мишу.
Вујичић Симеун се оженио Арханђелијом, удовицом Симеуна
Симеуновића – Црногорца, са којом је имао сина Јакова. Син Јаков Вујичић је био
ожењен Госпавом са којом је имао синове Симу и Јованчета и кћер Митру, удату за
Станка Петровића. Симо је био ожењен Милевом Јове Ковачевића, а Јованче је био
ожењен Маринком Петровић. Јованче Вујићић се поново оженио Маријом Рамач,
удовицом Јове Јовановића – Узуна поријеклом из Појезне. Маријин отац Ђуро Рамач
био је први колониста у Прњавору, заједно са Андријом Планчаком. Ђуро је имао
дјецу: Марију и Илију.
Милош Антонић (1850–1894), родом из Тешња, а старином из
Модриче, по занимању је био терзија. Био је ожењен Митром Марка Благојевића.
Имали су кћер Марту и сина Марка, који је са Савком Теше Поповића имао 11
дјеце. Милош је био велики добротвор српске цркве и школе.
Милош Антонић из Модриче, сестрић Тоше Тодоровића, ожењен
Стаком Теше Ковачевића, настрадао је почетком Другог свјетског рата. Милошева
сестра Зора била је удата за Велимира Станковића.
Бјегојевић Тешан имао је сина Тешицу који је био један од
најбољих трговачких помоћника Боже Ковачевића. У браку Тешице и Јованке
Остојић, сестре Стеве Остојића, рођени су: Стака (1886), Госпа, Ђорђо, Милан,
Ристо и Зорка.
Бјегојевић Благоје, стричевић Тешин, имао је синове др
Љубомира и Саву. Благоје је као добровољац са попом Јаковом Опачићем учествовао
у српско-турском рату, те је прозван Гарибалди.
Богичевићи су доселили из Дренове, а старином су из Србије.
Вид Богичевић је са супругом Маром Миће Поповића имао дјецу: Војислава (1895),
Марка, Милоша и Јелену.
Дудић Цвијо је доселио из околине Кључа. Једно вријеме се у
Бањалуци бавио пушкарским занатом, а након забране долази у Прњавор. У браку са
Дујом имао је дјецу: Луку, трговца у Лепеници, Јову, Михајла, Милана, Божидара,
Ристу, удату за Јакова Миладиновића и Драгињу, удату за Драгутина Којића.
Ђерићи су се доселили из Херцеговине, из села Придворци.
Тодор и Митар Ђерић су били синови два брата. Тодор је са супругом Софом,
сестром Стеве Остојића имао дјецу: Богдана, Даницу, Стеву, Глигорија и Ружу.
Митар је са супругом Јефом, ћерком Павла Тодоровића, имао дјецу:
Душана, Ристу, Уроша, Софију и Смиљу.
Финкелштајн Михаило (1866–1940) рођен у Лавову, магистар
фармације. Ожењен Фелицијом (1878–1944) са којом је имао сина Бруну (1906),
који је такође био магистар фармације и правник. Након службовања по апотекама
по Сарајеву и Бањој Луци доселио у Прњавор. Након Михаилове смрти 1940, син
Бруно преузима вођење апотеке све до бјекства пред усташама на слободну
територију. Године 1944. усташе и Черкези су провалили у Прњавор, опустошили
апотеку и потом је запалили. Тада је настрадала и Фелиција. Фелиција је течно
говорила енглески, француски, њемачки, италијански, руски и пољски. Давала је
чак и часове страних језика заинтересованим Прњаворчанима.
Јовановићи се у Прњавору дијеле у више породица и нису истог
поријекла. Први Јовановићи су потомци Ђорђа Самарџије из Пљеваља, који бјежећи
пред Турцима због убиства аге уточиште налази у Прњавору. У Прњавору узима
презиме Јовановић. Оженио се Јефом Боже Ковачевића, која је млада остала
удовица, те са њом имао сина Јову. Јово ће касније постати свештеник
прњаворски. У браку Јове и Сидоније Петровић из Новог Сада рођени су: Божо,
ожењен Богданом Јовановић из Сарајева; Ружа, удата за Рајка Вујичића и Лела,
удата за Немању Пувачића.
Јовановић Тешо – Маслић, власник пекаре и бунара на почетку
Гложића. Имао је сина Саву Јовановића који је био ожењен Љубицом, унуком Боже
Ковачевића и са њом имао сина Чеду, Симу и Милеву.
Јовановић Ристо – Бјелан из Велике Илове био је ожењен Милком
Мирка Благојевића са којом је имао сина Јакова који је био терзија и ћерку
Мару.
Јовановић Остојин Јово, службеник из Сарајева, по оцу је
прозван Остојић. Био је ожењен Вишњом Боже Ковачевића са којом је имао
Ангелину, Милеву, Јованку и Момира.
Јовановић Перо, родом из Чоке у Бачкој, био је учитељ у
Палачковцима а потом у Друговићима одакле је преселио у Прњавор. Био је ожењен
Госпавом Глишић и имао је синове Младена и Душана. Био је Солунски добровољац,
а из Првог свјетског рата се вратио са чином капетана прве класе. Умро у
Перлезу код ћерке. Перо је важио у своје вријеме као најизразитији представник
просвјетног и културног живота у Прњавору.
Којић Стојко и Косто су били браћа, а доселили су у Прњавор
из Штрбаца. Стојко је имао двије ћерке и два сина: Митру, удату за Јову Рољића;
Анђу, удату Стојановић; Драгињу, удату за Ђорђа Живковића; Петра, који је
оженио Јелку ћерку попа Јосифа Ракића и Вида, ожењеног Ђуком Јове Марковића.
Вид је у браку са Ђуком имао Марију, удату за Рајка Милеуснића; Ружу; Угљешу и
Олгу, удату за попа Данила Ћућуна.
Косто је био ожењен Савицом са којом је имао Софију, удату за
Тому Станковића; Стана, удата за Недељка Лазаревића и Христина, удата за попа
Душана Школника.
Којић Васо и Стево су били браћа, а доселили су у Прњавор из
Бањалуке 1895. године. Васо је са Маром Гавре Новића имао др Бранка, Жарка, Даницу,
удату за Душана Курузовића, Зорку, удату за Саву Секулића и Милку. Курузовићи
су у Прњавор доселили из Дракулића, а старином су из Требиња. У браку Душана и
Данице Васе Којића рођене су три ћерке.
Лазић Лазар – Кључар био је родом из Босанске Градишке. Имао
је дјецу: Љубицу, Вељку, Бранка, Ђорђа и Рајка.
Малешевић Симеун, његов син Ђорђије и Ђурађ су доселили као
имућни људи на Гложић из Чивчија, бјежећи пред ешкијом. Ђорђије је имао Бранка
и Милку, удату за Паву Уремовића.
Благојевић Марко, пушкар из Бањалуке, преселио се у Прњавор
послије забране бављења тим занатом. Ту се оженио Савком Ђукић из Дервенте и
постао трговац. По њему су његова дјеца понијела презиме Марковићи. Марковићи
су оставили дубок траг у привредном, друштвеном и културном животу Правора и
околине. У браку Марка и Савке су рођени: Милка, удата за Ристу Јовановића –
Бјелана; Перо (1847–1908), ожењен Маром Боже Ковачевића; Јово (1850–1924),
добровољац у Црним Потоцима, велепосједник и трговац, ожењен Маром (1863–1915)
Јефте Јовановића из Дервенте; Митра, удата за Милоша Антонића из Тешња; Мара,
удата за Јована Ђорђевића – Црног из Дервенте.
Јово Благојевић се по оцу Марку прозвао Марковић да би се
избјегла пометња код испоруке робе, која је долазила у амбалажи са отиснутим
иницијалима ЈБ (Јово Благојевић – Јово Бајић). За њим је то урадио и његов брат
Перо Благојевић. У браку Пере и Маре Боже Ковачевића рођени су: др Димитрије
(1874–1946), санитетски инспектор у Бањој Луци, први факултетски образован
Прњаворчанин; Мирко, ожењен Драгињом Боже Станковића; Константин; Саво; Ђука,
удата за Вида Којића; Милка, удата за Тошу Тодоровића из Модриче; Драгиња,
удата за Владимира Ракића и Јованка, удата за Рајка Милеуснића.
Микић Дејан, праунук Микић Јевте, доселио се у Прњавор из
Орашја. Микићи су старином из Ливна.
Милијашевићи са славом Никољдан су поријеклом из Мравице, а
старином вјероватно са подручја сјеверне Далмације. Једна породица Милијашевића
са славом Јовањдан доселила је из Србца.
Милића има више породица. Милан, Јово, Симеун и Новак су рођени
у Кремни. Милан и Јово су одселили у Прњавор. Милић Милан, лимар, са супругом
Персом је имао неколико синова. Милић Јово, лугар, са супругом Петром Неде
Спасојевића имао је сина Бранка и ћерку Маринку, удату за Саву Богдановића.
Послије Петрине смрти, Јово се поново оженио Софијом Алексе Глишића.
Милић Николе Ђорђе (+1927) се доселио у Прњавор око 1885.
године. Био је књижар и пјесник. У Прњавору је отворио прву књижару. Отац
Никола је рано умро, па му се мајка преудала за Петра Петровића у Дубочац.
Петар је био вјенчани кум Јове Марковића. У том браку су рођени: Симица,
каснији свештеник у Дервенти; Маринка; Босиљка и Јелена. У браку Ђорђа Милића и
Јелене Боже Станковића рођени су: Десанка и Борка, удата за Георга Ламерса.
Природно надарен, Ђорђе се додатно усавршавао интезивним
читањем књига, а највише народних пјесама. Писао је чланке и родољубиве пјесме,
а све је уништено током Другог свјетског рата. Данас нам је познат по
текстовима које је објављивао у тадашњој периодици.
У сарадњи са учитељима Миленом Плавшић[4]
и Савом Канурићем, Ђорђе је написао Невен
– помен Лазару В. Трифковићу. Тај помен је представљао умјетничи исплетен
вијенац стихова из збирке пјесама Бранка Радичевића, који је био омиљени
пјесник Лазара Трифковића. За Лазара се у Помену
између осталог каже: „…За живота носио је он сав српски народ у срцу свом и
добра му чинио, по смрти народ га носи у срцима својим и помиње га по
доброчинству његову…“
Неимаревићи су поријеклом из Орахове код Градишке. Божо и
његов синовац Ристо су доселили у Прњавор. Божо је имао синове Васу, Мику, Станка,
убијеног у логору у Норвешкој и Стаку.
Новковић Симо са супругом Томком је имао Јованку, Станку, Даницу,
удату за Неду Милијашевића, Стаку, Вуку, удату за Косту Гњатовића и Десу, удату
за Дамјана Радића.
Обрадовићи су поријеклом из Приједора. Васо Обрадовић и
Јованка Панић су имали сина Мирка, касније свештеника прњаворског. Мирко је имао
два сина, Душка и Раденка.
Остојићи су били родом из Бањалуке. Њихов родоначелник био је
Ристо Остојић, школски надзорник у Бањалуци у турско вријеме. Имао је дјецу:
Стеву, Косту, Софу, удату за Тодора Ђерића и Јованку, удату за Тешу
Бјегојевића.
Стево Остојић (1860–1922) био је велики добротвор српског
народа и задужбинар. Рођен у Босанском Броду гдје је завршио Основну школу и
трговину. Године 1884, отворио је радњу у Прњавору и као вриједан и слободан
трговац стекао је вриједно имање. Био је један од најугледнијих грађана и
учествовао је у свим покретима српског народа у Босни и Херцеговини као представник
свога мјеста. Ожењен
је био Јованком Илић (1862–1930), унуком архимандрита Мелентија Опачића.
Косто Остојић је био ожењен Митром Јове Бајића и имали су
синове Лазара и Ристу.
Стево и Јованка су легатом оставили Просвети двије велике и једну приземну кућу у вриједности од 150.000 тадашњих динара. Тиме је основао легат код „Просвете“, који ће носити име: „Завештај Стеве и Јованке Остојић из Прњавора“.[5] Комплетну ограду око црквеног дворишта придарила је 1930. године Јованка Остојић. Ограда је комбинација бетона и кованог жељеза. Ктиторска спомен-плоча стоји поред улазне капије са сјеверне стране.
Остојић Јово, службеник из Сарајева, био је ожењен Вишњом
Боже Ковачевића.
Поповићи у Прњавору потичу из разних крајева.
Поповић Тешо, власник хотела „Поповић“, био је родом из
Просјека. Ожењен је био Петром из Просјека а потом Даринком из Брода. У та два
брака је имао 24 дјеце. Тешо се упокојио 1925. године.
Поповић Мићо, судски биљежник, у браку са Лојзом имао је дјецу: Јелену, Јоцу,
Душана и Миливоја.
Поповић Мићо – Дугачки се доселио из Кокора. У браку Миће и
Даше су рођени Јово и Мара, удата за Вида Богичевића.
Поповић Никола из Ножичког, гостионичар, у браку са Госпавом
имао је дјецу: Софију, Јокицу, Симу, Тодора и Стефана.
Поповић Ђоко (Ђеко) био је школски управитељ. Имао је сина Цветка
Поповића, учесника Видовданског атентата.
Поповић Цвјетко – Чето, чији преци су се презивали
Каламандићи, доселио се са својим братом попом Стојком из Боке у Кокоре.
Цвјетко се доселио у Прњавор гдје се бавио узгојем стоке и трговином.
Ракићи су старином из Колунића. Родоначелник им је Петар који
је са супругом Савом имао сина Јосифа, касније свештеника у Палачковцима. У
браку Јосифа Ракића и Стане Кецман из Дринића рођени су: Владимир, ожењен
Драгињом Пере Марковића; Јелка, удата за Петра Којића; Душан, ожењен Маријом
Немец; Илија (1892–1975), касније протојереј, ожењен Љепосавом Поповић из Дугог
Поља; Велимир и Вукосава.
Симић Андрија и Стојко су били сестрићи Боже Ковачевића. У
браку Андрије и Милице рођени су: Стака, Ангелина и Владимир. Стојкина дјеца су
Станко, Митра и Милан. Стојко је био добровољац у српско-турском рату са попом
Јаковом Опачићем. Вратио се у Прњавор у униформи српског војника, што је тада у
Прњавору била сензација.
Спасојевићи су старином из Јошавке, одакле су њихови преци
дошли у Кокоре још у турско вријеме. По предању, од три брата: Спасоја, Раде и
Гавре, постали су родови Спасојевића, Радића и Гаврића.
Спасоје је имао синове Божу и Митра. Митар је имао четири
сина, од којих је један био Недо (1860–1935). Недо је бјежећи од ешкије у
Друговићима напустио школовање и побјегао на Гложић код Малешевића.
Недо је у браку са Марушом Богосавац из Смртића имао дјецу:
Петру, удату за Јову Милића, Михаила и Симу, који је био ожењен Даницом Опачић,
ћерком попа Луке. У браку Симе и Данице рођени су Саво, Борислав, Владимир и
Златка. Саво је имао ћерку Јасну. Борислав је имао Слободана и Владимира. Владимир
је имао Марка и Милоша.
Станковићи су поријеклом из Велике Илове. Родоначелник им је
био Станко Бијелоњић. Станко је имао сина Божу, који је у браку са Јањом
Подгорац имао дјецу: Тому, ожењен Софијом Којић; Јову (1872–1941), ожењен
Љубицом Јакова Тасовца из Дервенте; Луку (1888), ожењен Кристом Марић; Велимира,
ожењен Зором Антонић из Модриче; Михаила; Митру, удату за Јована Чупића; Јелену,
удату за књижара Ђорђа Н. Милића; Драгињу, удату за Мирка Марковића и Анђу,
удату за Јову Ковачевића.
Стојановић Нико, Перин и Ђорђо су родом из Тешња. Нико је био
први општински биљежник у Прњавору.
Школници су поријеклом из Лике, гдје су се презивали
Легеновићи, а око 1878. досељавају се у Ножичко. Јанко Школник (1899–1970) се
доселио из Ножичког и у браку са Даницом имао Растка и Борислава.
Пајић Перо и Филип и Јелић Иво и Нико су родом из Мркоњић
Града. Пајићи су били угледни привредници. Перо је имао дјецу: Јакова; Иву;
Белу, Анку и Славку. Иво Јелић се бавио трговином. Имао је ћерку Емилију.
Грга Ћосић је такође био поријеклом из Мркоњић Града. Имао је
више дјеце од којих и сина, познатог пријатеља Срба, Фрању Ћосића.
[1] Имао кућу
ниже касније куће Луке Станковића. Симеунови рођаци Нића и Рацан су одатле
преселили у крај повише Ковачевића бунара.
[2] Трифковићи су крајем турске владавине постали водећа трговачка кућа у
Прњавору. У вријеме њиховог избјеглиштва у Славонском Броду у периоду 1874–1878,
Трифковићи су стекли јаке пословне везе са трговцима из Трста. Браћа
Трифковићи, Лазар и Михаило, у чаршији су изградили магазу по угледу на једну
тршћанску радњу. Била је то комбинација простране продавнице са високим
галеријама на којима је складиштена роба. Иако су били веома имућни, оженили су
се из јаких трговачких кућа, али супруге нису са собом донијеле никакав мираз.
Унијеле су у породице раскошан начин живота. Михаило није имао среће у љубави,
Милица је отишла, а он се морао додатно борити са конкуренцијом. Годину и по
пред своју смрт, морао је најтраженије артикле – кафу и шећер, продавати испод
набавне цијене. Конкуренти су ту разлику измиривали повећањем цијене текстила.
Наком Михаилове смрти радњу је преузео синовац Владимир. Недуго након тога је
умро, а трговачка кућа Трифковића је пала под стечај.
У вријеме
окупације су биле познате и трговачке куће Стеве Остојића, Станка Петровића,
Јове Станковића, Тоше Тодоровића и Јове Марковића. Након Првог свјетског рата
истицале су се још и трговачке куће Луке Станковића и Душана Курузовића.
[3] Име овог
Прњаворчанина није упамћено.
[4] Учитељица из
Сомбора. Била је између осталог и хоровођа пјевачког друштва „Нада“. Друштво се
истицало извођењем духовних композиција, а постојало је у периоду 1896-1900.
[5] Календар СПКД „Просвета“ за 1923. годину.
Извор: Бојан Милијашевић, Парохија прњаворска и њено окружење у времену и простору, Прњавор, 2018.
Историја Прњавора 