22 августа, 2020 – Историја Прњавора

Храм Светог Великомученика Георгија, 2019.

Храм Светог Великомученика Георгија у Прњавору подизан је у времену од 1884. до 1887. године. Освећен је од стране митрополита дабробосанског Ђорђа Николајевића 18. септембра 1888. године. Записе о освећењу прњаворског храма налазимо у Босанско-херцеговачком источнику из 1888. године под насловом „Освештање српско православне цркве у Прњавору 18. септембра 1888. године“.

Прва звона на Храму Светог Георгија, односно велико и средње, пренесена су у новоподигнути храм са звоника који се налазио поред старе брвнаре познате као „Ћелија“, а треће мало звоно које је нешто касније набављено је поклоњено храму у Срђевићима. Судбина звона са православних храмова током Првог свјетског рата није заобишла ни храмове прњаворског краја. Аустроугарски окупатори су опљачкали храм и однијели звона заједно са звонима неких других наших храмова, те је Храм Светог Георгија био нијем неких петнаестак година. Вјерници су као у вријеме турске окупације позивани на молитву клепалом.

Звона са Храма Светог Георгија нису се чула све до 1930. године, када су освећена нова четири звона, која су свечано зазвонила 9. јула исте године. Звона су тог 9. јула 1930. године освећена и свечано подигнута на звоник.

Ова звона су изливена годину дана раније у фабрици Павла Пантелића из Земуна што се види и на натписима на самим звонима.

Ктитори нових звона су били велики српски задужбинари Томо и Софија Станковић. Поред звона, Томо и Софија су за ту прилику даровали и велики сат за црквени звоник. Нажалост, Томо се упокојио нешто раније, те није дочекао подизање звона на прњаворски храм.

О том значајном догађају извијестио је и србијански дневни лист Политика у коме је између осталог писало:
„Овој свечаности у име бана присуствовао је г. Михаило Кречковић, начелник управног одјељења банске управе у Бањалуци, затим г. др Васо Глушац и г. Лазар Марковић инжењер, начелница банске управе, Митрополита бањалучког заступали су прота г. Михаило Васић и г. Љешевић, чланови црквеног суда. На свечаност је дошло и преко пет хиљада сељака из околних села и врло велики број прњаворских грађана, затим представници мјесних власти и организација. Освећење звона обавило је десет свештеника на челу
са протом г. Ракићем, старим усташом у устанку од 1875. године.
По свршеном освећењу прота г. Љешевић одржао је пригодан говор у коме је истакао заслуге породице Станковић.
Кад су звона била подигнута на торањ, свештеници су одржали пред црквом многољествије Њ. В. Краљу и Његовом дому, а када су звона зазвонила први пут послије рата на овој цркви, са свију страна запуцале су прангије и пушке.
За вријеме ручка на који је био позван велики број грађана и представници власти и удружења, одржано је неколико здравица. Том приликом предано је одликовање гђи Јованки Остојић, предсједници Кола српских сестара у Прњавору, супрузи познатог црквеног добротвора покојног Стеве Остојића, који је све своје велико имање поклонио Цркви и школи. Одликовање је предато и гђи Милки Опачић, потпредсједници Кола српских сестара за заслуге на просветном и културном пољу. Г. Михајло Кречковић, начелник банске управе, предао је том приликом декрет проти г. Јовици Јовановићу из Прњавора, којим је наименован за члана банског вијећа Врбаске бановине.
За вријеме ручка свирала је музика, а пјевачко друштво „Јединство“ отпјевало је више лијепих пјесама.
Увече у великој сали Српског дома ‘Јединство’ је приредило концерт, који је био врло добро посјећен.“