Храм Светог Великомученика Георгија у Прњавору подизан је у времену од 1884. до 1887. године. Освећен је од стране митрополита дабробосанског Ђорђа Николајевића 18. септембра 1888. године. Записе о освећењу прњаворског храма налазимо у Босанско-херцеговачком источнику из 1888. године под насловом „Освештање српско православне цркве у Прњавору 18. септембра 1888. године“.
Прва звона на Храму Светог Георгија, односно велико и средње, пренесена су у новоподигнути храм са звоника који се налазио поред старе брвнаре познате као „Ћелија“, а треће мало звоно које је нешто касније набављено је поклоњено храму у Срђевићима. Судбина звона са православних храмова током Првог свјетског рата није заобишла ни храмове прњаворског краја. Аустроугарски окупатори су опљачкали храм и однијели звона заједно са звонима неких других наших храмова, те је Храм Светог Георгија био нијем неких петнаестак година. Вјерници су као у вријеме турске окупације позивани на молитву клепалом.
Звона са Храма Светог Георгија нису се чула све до 1930. године, када су освећена нова четири звона, која су свечано зазвонила 9. јула исте године. Звона су тог 9. јула 1930. године освећена и свечано подигнута на звоник.
Ова звона су изливена годину дана раније у фабрици Павла Пантелића из Земуна што се види и на натписима на самим звонима.
Ктитори нових звона су били велики српски задужбинари Томо и Софија Станковић. Поред звона, Томо и Софија су за ту прилику даровали и велики сат за црквени звоник. Нажалост, Томо се упокојио нешто раније, те није дочекао подизање звона на прњаворски храм.
Гробница Томе Станковића (1878 – 1929)
О том значајном догађају извијестио је и србијански дневни лист Политика у коме је између осталог писало: „Овој свечаности у име бана присуствовао је г. Михаило Кречковић, начелник управног одјељења банске управе у Бањалуци, затим г. др Васо Глушац и г. Лазар Марковић инжењер, начелница банске управе, Митрополита бањалучког заступали су прота г. Михаило Васић и г. Љешевић, чланови црквеног суда. На свечаност је дошло и преко пет хиљада сељака из околних села и врло велики број прњаворских грађана, затим представници мјесних власти и организација. Освећење звона обавило је десет свештеника на челу са протом г. Ракићем, старим усташом у устанку од 1875. године. По свршеном освећењу прота г. Љешевић одржао је пригодан говор у коме је истакао заслуге породице Станковић. Кад су звона била подигнута на торањ, свештеници су одржали пред црквом многољествије Њ. В. Краљу и Његовом дому, а када су звона зазвонила први пут послије рата на овој цркви, са свију страна запуцале су прангије и пушке. За вријеме ручка на који је био позван велики број грађана и представници власти и удружења, одржано је неколико здравица. Том приликом предано је одликовање гђи Јованки Остојић, предсједници Кола српских сестара у Прњавору, супрузи познатог црквеног добротвора покојног Стеве Остојића, који је све своје велико имање поклонио Цркви и школи. Одликовање је предато и гђи Милки Опачић, потпредсједници Кола српских сестара за заслуге на просветном и културном пољу. Г. Михајло Кречковић, начелник банске управе, предао је том приликом декрет проти г. Јовици Јовановићу из Прњавора, којим је наименован за члана банског вијећа Врбаске бановине. За вријеме ручка свирала је музика, а пјевачко друштво „Јединство“ отпјевало је више лијепих пјесама. Увече у великој сали Српског дома ‘Јединство’ је приредило концерт, који је био врло добро посјећен.“
Фотографије звона: Далибор Врховац, 2016.
Извор података: Бојан Милијашевић, Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости, Прњавор, 2018.
На данашњи дан сјећамо се највећег Србина који је живио у вароши Прњавору и оставио залог да га памтимо са поштовањем. Уснуо је у Господу 14. августа 1893. године на жалост цијеле Прњаворске вароши и васколиког српства.
Лазар Трифковић је био човјек изразитог духа, представник грађанске интелигенције који је својим животом и дјелом свједочио да Црква, просвјета и култура имају исти задатак – да чувају успомену на све што је свето у српском роду. Био је човјек од највећег угледа у Прњавору и уживао је највеће поштовање у вароши.
Лазар Васе Трифковић рођен је 1852. године у малој варошици Прњавору, гдје је завршио основну школу у једној од локалих кућа – школа, а потом од оца Васе стицао вјештине из трговине. Као трговац, био је велики народни и црквени добротвор, те не постоји ниједна манифестација у широј околини коју Лазар није лично помогао.
Ове године се навршило 127 година од његовог упокојења, а вријеме је учинило своје.
Данас у колективном памћењу народа прњаворског краја немамо никакву успомену на Лазара, иако је још увијек у Прњавору позната тзв. Лазина вода, коју многи поистовјећују са данашњим извором у Борику – Добра вода. Мало је оних који знају да је овај назив тог некадашњег, а данас затрпаног извора, везан управо за Лазара Трифковића.
Лазар је припадао оној генерацији племенитих српских трговаца који су и свој таленат за трговину и своје часно стечено богатство сматрали Божјом позајмицом. Лазара ћемо најбоље препознати у ријечима Светог владике Николаја, који се сјећао таквих старих честитих трговаца и писао да су то били људи иза којих су остала дјела њихова, задужбине њихове, примјери њихови и име њихово.
Почетком XIX вијека на прњаворском брду постојало је само неколико породица које су ту имале куће, пет ушорених кућа путем према Гложићу, а за које данас немамо прецизне податке одакле су се доселили. Сасвим сигурно се радило о старим избјегличким породицама које су се скућиле на некадашњем манастирском прњавору. То су биле породице Симеуна Симеуновића званог Црногорац, Миће Бајића и Павла Тодоровића на јужној страни и Симеуна Вујичића и Јокића на сјеверној страни. Од свих породица по угледу се издвајала породица Симеуновић, у чијој кући се чувао барјак прњаворских добровољаца који су били учесници поп Јовичине буне у Посавини.[1]
Симеун Симеуновић-Црногорац је био ожењен Арханђелијом Ескић из бањалучке свештеничке породице Ескића. Симеун и Арханђелија су имали ћерку Јованку којој се приженио Васо Трифковић из Дервенте. У Дервенти су Трифковићи били познати као трговачка породица, чији предак се у Дервенту доселио из Сарајева. Крсна слава породице Трифковић била је Свети Никола Чудотворац.
У браку Васе (1821–1871) и Јованке (1834–1921) рођени су: Лазар (1851–1893) који је био ожењен Јокицом, ћерком Јове Сурутке из Бањалуке; Митра (1858–1944) удата за Јакова Тасовца у Дервенти; Михаило (1862–1905) ожењен Милицом Бобаревић из Брчког и Милка – Михољка (1865–1944) удата за прњаворског свештеника Луку Опачића.
У браку Лазара и Јокице рођени су Петар, Софија, Владимир и Бранко. Са Владимиром се угасила мушка лоза Трифковића у Прњавору.
Још од ране младости, Лазар је уз подршку оца Васе од кога се учио занату али и родољубљу, чинио све да помогне ослобођење Српства од вишевјековне турске окупације.
Васо Трифковић, познати трговац, упокојио се 1871. године и иза себе оставио супругу Јованку, Лазара који је био навршио деветнаесту годину и још троје малољетне дјеце, Михаила, Митру и Милку. Михаило је тада имао свега девет година. Лазар силом прилика због смрти оца постаје глава породице и преузима бригу о њој, а малом Михаилу постаје главни узор у свему. То ће усмјерити његов живот у истом правцу којим је ходио и Лазар.
Године 1875. лишањски Турци су са подозрењем почели гледати на прњаворске трговце и припремати напад на њих.
Како је Лазар још од ране младости био познат као ватрени Србин и родољуб, те са оцем Васом помагао српске устанике шаљући им оружје и чинио све за ослобођење српства, био је на мети турских зликоваца. Вијест да се спрема ликвидација прњаворских трговаца у варош је донио стари архимандрит Мелентије Опачић, свештеник прњаворски, који је обавијештен о томе од стране неких честитих потурчењака из Лишње.
Лазар је тада морао своју породицу спасити од зликоваца и избјећи страдање, те су Трифковићи међу првима избјегли преко Босанског Дубочца преко Саве у Славонију. Неколико дна након Трифковића преко Саве је избјегао и Јово Ковачевић са својом породицом, а након њега и остали трговци. Убрзо је букнуо Босанскохерцеговачки устанак и дошло је до отпочињања новог таласа турских злочина према Србима.
Кад год је била каква невоља, те су устаници или народ морали бјежати преко Саве и склањати се у Аустрију, увијек им је прво одредиште био дом породице Трифковић у Броду.
Трифковићи у Броду остају све до Аустроугарске окупације БиХ. По повратку у варош Прњавор 1878. године, браћа Трифковићи су наставили да се баве трговином. Окончањем турске владавине, а доласком тада нових окупатора, постали су водећа трговачка кућа у Прњавору. У вријеме њиховог избјеглиштва у Славонском Броду, Трифковићи су стекли јаке пословне везе и са трговцима из Трста, те су у прњаворској вароши изградили магазу по угледу на једну тршћанску радњу.
Лазар и млађи брат Михаило су одувијек дјеловали нераздвојно, њихова имена се налазе у многим јавним захвалама приложницима, срећу се често уписани или као Лазар и Михаило или као браћа Трифковић из Прњавора. Помагали су заједно црквене манифестације, градње црквених и школских објеката, сиромашне ђаке и прњаворску сиротињу. У дијелу књиге који говори о школству у Прњавору, види се да је Михаило годинама био један од најистакнутијих чланова Црквено-школске општине и неуморно доприносио нашој малој вароши.
Када је ријеч о српској просвјети и култури Лазар је био неуморни прегалац, ктитор школских установа, дародавац готово свих црквено-школских манифестација, пренумерант многих књига, као и редовни прималац и читалац штампе.
Лазар је био управо онај родољубиви Србин који је годинама финансирао српску школу и водио Црквено-школску општину када нико други није нити хтио нити смио да се прими те дужности. Знао је да ако нестане просвјете нестаће и Срба.
Најбитније о њему и његовој борби за српску просвјету сажето је у неколико реченица изречених од стране Милоша Антонића, тадашњег предсједника Црквено-школске општине које је изрекао у некрологу покојном Лазару:
„ … Није он стекао гласа у народу са богатства, коме се у данашње доба многи слијепо клањају, а није вала ни са знања и науке, пошто великих школа није учио, него је стекао гласа и признања својим узвишеним карактером, својим ријетким врлинама и својим свагдашњим неуморним радом и заузимањем око напретка српске школе и српске цркве. За те светиње српске није жалио ни од уста откинути, па је као такав познат и сиромашним ђацима и осталој сиротињи, јер како но се вели: Не даје ко има, већ ко се научио давати.“
Већина Срба заборавља на светињу српске жртве и на гробове предака, Срби многе своје законе не уређују према хришћанским начелима. Зато је неопходно и појединачно и институционално свједочење о српским добротворима, жртвама и светитељима, да би српски гробови постали друго име за завичај.
Обавеза свих нас је да се сјећамо људских величина и прегалаца какав је био Лазар и отргнемо од заборава све оне који су служили Богу, Цркви и роду српском.
Нека је слава великом српском родољубу Лазару Трифковићу.
__________________________________
Породична гробница Лазара и његовор оца Васе Трифковића
[1] Вођа устаника са прњаворског подручја који су се одазвали попу Јовици био је појац цркве у Палачковцима, који је и погинуо приликом једног сукоба са Турцима у Укринском лугу. Барјак прњаворских добровољаца који је чуван у кући Симеуна Симеуновића – Црногорца, његова унука Митра Трифковић удана за Јакова Тасовца из Дервенте, поклонила је регенту Александру Карађорђевићу у Дервенти, за вријеме његовог пропутовања за Сарајево.
Извор података: Бојан Милијашевић, Прњаворска парохија и њено окружење у времену и простору: Цртице из прошлости, Прњавор, 2018.
Историја Прњавора 